Дубровачка трилогија

136 ИВО ВОЈНОВИЋ,

шушња свилених жипона. На глави јој сапо тег од сламе с малом црном врпцом. Тип модерне даме. — Кад се насмије, а то буде често, сјајви бијели зуби расвијетле јој цијело лице пожудним пркосним отејевом. — Хрло је скочила из ђардина и затрчала се по празној тараци, пак се зауставила у средини непомична. Зачуђеним, широким погледом заокружила је ту самоћу и некако се стресла. Али то је трен, јер одмах веселим клицањем дотрчала до парапета на десну, пак пљешћући рукама зове оне, који су доље

Хура! — никога!... (Хоће да се обрне, а у то

нађе се тик особе, која се полако дошуљала из ђардина за њоме.) А то је

ГРОФ ХАНС ЕТИНГОХАЈМ

висок, мршав, биће му какве 34 године, фина профила, по"спаних очију, црвенкастих бркова. Под укусним енглеским бијелим тенис-одајелом продиру хармоничне кретње жилавог, изученога тијела. Дошуљао се као рис — лице му сродно па кад се она обрнула, он је њу с објема рукама ухитио за руке и приковао уза се. Тијело до тијела, дах до даха, хоће да је пољуби у жарке усне, па кад она крикне од страха и чуда, он шапне пожудно и смјело

Еп п 56118!

БАРУНИПА ЛИДИЈА бранећи се, потихо, с блијеском у очима, а посмијехом на уснама

Не, — не овдје! — Ма какав је то начин!... али Ханес... Хане!...

ГРОФ ХАНС као горе, страствено, скоро брутално Овдје или другдје, с'е5 еста!! — али за три дана, што те не виђех — разумијеш ли!... —

три пољупца!... Ни један мање, ни један више...

БАРУНИЦА ЛИДИЈА

као горе, смијешећи се

Ако мој муж дођег...

1 „Најзад сами!“