Дубровачка трилогија

166 ИВО ВОЈНОВИЋ,

ВУКО

стресао нехајно раменима

Па што би ми сад!

ГОСПАР ЛУКША

борећи се с властитом муком; нешто дубље Јеси ли га искбо

ВУКО

мотрећи длан од руке

А зашто бих!2 — Узрасб сам у Мата Милоша како његово дијете. С почетка дјеца ми св ругала:

„спурјане!... мулане!“ Кадгод ме забољело, — али кад сам видио, да их има у свакој конавоској кући, помислио сам: ех!... ваља тако да буде!

ГОСПАР ЛУКША

као горе

А послије... било ти је трудно! ах!2

ВУКО засио удобно на сточић Није ни тако. — Најприје на пашу — ех! то су биле најљепше године; — пак мучи се, сијеци, копај... Љети у жеги, а зими у води. — Ех! и

ето ти ту, госпару ! ГОСПАР ЛУКША гледајући га продирније

А није те нигда нешто мучило, — душило,... да изиђеш из тога сиромаштва... да будеш нешто... „госпар“ 2...

ВУКО извадио убручић, па се усекнуо, те с наивним смијешком Ех!... да ти право кажем, — био бих пошб

у Америку.