Еволуција радничког питања
17
економски развијену средину да би напредовао. Али, за разлику од анархиста, бољшевици нису за укидање државе; напротив, они до крајњих граница проширују њену улогу. За разлику од социјалдемократа, они су против слободе, бар „у првој фази комунизма“: они су за „буржоаску државу без буржоазије". Бољшевизам, према томе, држи' више до политичке власти него до економског развоја.
6. Социјализам у разним земљама
Ове различите содијалистичке доктрине нису наишле на подједнак пријем код радника у разним државама и срединама. Први покрет међу радницима био је уперен против самих машина које су им отимале хлеб, против капиталиста и њихових фабрика: то су били више бунтови и преступне радње него организована борба. У револуцијама од 1789 и 1830 у Француској, 1832 у Енглеској, 1848 у читавој западној Европи сем Енглеске, радници су учествовали заједно са буржоазијом, у борби за политичка права и слободе. У Енглеској, ту борбу су водили радници сами, у облику познатог чартистичког покрета (1837 —1848), са чисто политичким захтевима: опште и тајно право гласа, једнаки изборни окрузи, пасивно изборно право без обзира на имовину, кратка парламентарна заседања. Прве синдикалне и задружне организације јављају се, а убрзо и праве радничке странке. Са временом се показало да код неких народа имају више успеха анархистички, код- других социјал- демократски, а код трећих синдикалистички методи за решење радничког питања. Тако разликујемо неколико типова радничког покрета: англо-саксонски, француски, немачки и, у новије време, источно-европски. У Енглеској и Сједињеним Држама, највише се развио синдикални раднички покрет, али не револуционаран, као у Француској и Италији, већ миран и конструктиван. Моћнн Тгасlе ишопз окупили су већину квалификованих радника, и сталном, истрајном борбом освојили су једну по једну реформу у корист радника. Уз синдикате, дошле су потрошачке задруге, које су повећавале реалну најамницу. Тек много касније (1893) основана је „независна радничка странка“, са незнатним бројем чланова: 1907 године, у синдикатима је било 1,700.000 чланова, док су све социјалистичке групе бројале свега 48.000 присталица. Тек после рата, радничка странка је дошла до веће снаге, и најзад до релативне већине уПарламенту. У Сједињеним Државама још и данас радничка странка скоро не постоји, док су синдикати врло јаки. Но поред све њене многобројности и организованости, нападна снага радничке класе није тако велика: она није револуционарна, већ покушава да у оквиру данашњег друштва нађе решење за своје питање. Француски тип је сасвим друкчији. Раднички покрет није синдикалан, као у Енглеској и Сев. Америци, већ је синдикалистички, т. ј. не гледа у синдикату само средство за