Еволуција радничког питања

18

поправку данашњег положаја, већ формулу будућег друштва. Револуционарна традиција, велика и моћна у Француској, чини да покрет има живљи и нервознији карактер него У Енглеској и Немачкој, да се лакше цепа у фракције и радије излази на улицу. Велика централизација земље даје државној управн претежан значај, и зато се све реформе спроводе путем закона. Слични су били пре рата раднички покрети у Италији и у Шпанији. Неки писци су то доводили у везу са расннм особинама латинских народа. Ми мислимо да то пре долази од привредне структуре дотичних земаља. Оне су још увек знатно аграрне и ситно-буржоаске, са јачим финансиским него индустриским капитализмом. Белгијански покрет се, на пр., више приближује енглеском него француском типу, услед претежно индустриског карактера'Белгије, ма да су Белгијанци такође добрим делом Латини. Немачки тнп је обојен јако политички и парламентарно. Средиште социјал-демократске радње јесте Парламенат: не синдикат као у Енглеској и Америци, нити улица као у Француској, Италији и Шпанији. Тај правац су покрету дали Ласал, Вилх. Липкнехт и Бебел, и он га се још увек држи. Чак ни пораз у рату, ни врло јака бољшевичка пропаганда, нису могли да га скрену на пут насиља. И сама револуција у Немачкој била је легална, парламентарна. Слично је у Аустрији и Чехословачкој, у Холандији и скандинавским државама. Како су то већином германске земље, било је и овде покушаја да се овакав карактер радничког покрета објасни расним одликама. Истина је да се у земљама са социјализмом немачког типа развио упоредо синдикалнн и политички раднички покрет, н један и други озбиљни и солидни, са богатим касама и одличним законодавством. Синдикални покрет је ту слабији него у англо-саксонским земљама, али је зато политички јачи него тамо. Масе су пак мање живе, мање покретне и мање борбене него у земљама са социјализмом француског типа. У нсточно-европским земљама, раднички покрет се јавио најкасније, услед њихове привредне заосталости. Пре рата је стојао под непосредним утицајем немачке идеологије, нешто због државно-правне везе са Аустро-Угарском, а и зато што су интелектуалци и јачи радници излазили из немачке школе. Али тај правац није одговарао стварним приликама, и зато није имао правог успеха. Руска револуција је за ове земље, већином словенске и претежно аграрне, донела нову ориентацију. Одмах после рата, у њима се разбуктао жив и борбен раднички покрет, са надом у скору револуцију. Расхладио их је пораз револуције у Мађарској и реакција која је убрзо настала скоро свуда. Било је јасно да до опште револуцнје још неће доћи и да капиталистичка класа није бацила своју последњу карту. На против, у овим земљама се тек формира трговачка и индустриска буржразија; ова ће неуморно бранити своје позиције, заједно са војском и би-