Европа и Балкан : дипломатска историја балканских хришћанских држава у XVIII и XIX веку. Књ. 2, Европа и Црна Гора. Св. 1, Црна Гора између Турске, Русије и Млетака у XVIII веку

180 СМРТ ВЛАДИКЕ ВАСИЛИЈА У РУСИЈИ

било —_ сама ова морална депресија била би довољна, да прва озбиљнија болест угаси живот, који О. Милутиновић (стр. 91.) сматра да је био тако драгоцен за Црну Гору, да смрт владике Василија бележи „као велику несрећу Црне Горе“.

Када се Василије разболео и колико је боловао, не нађосмо нигде записано; али нађосмо његову „последњу вољу“ коју је пред саму смрт 10. марта 1766. диктирао у перо руском чиновнику Илији Громову; и у којој, пре свега, вели: „Ако ме задеси смрт, најердачније молим Њено Имп. Величанство да не остави онај тфрногорски народ без свога највитшега благовољења“. Затим наређује коме шта оставља од својих ствари. „Из малог сандука да узме јеромонах Јосиф дванаест дуката које ми је позајмио !“ Овај тестаменат, који је у многом погледу врло карактеристичан, није ститао владика ни да потпише својом руком, јер је издахнуо чим га је издиктирао И. Громову, те га зато потписаше само овај и присутни владичини земљаци Јосиф и Петар.

И тако владика Василије — у последњем часу свога живота, када већ види смрт пред собом — заборавља све своје звучне титуле којима се до пре неколико дана само у интересу свога народа китио; али не заборавља оно што је њему као митрополиту црногорском најдраже — не заборавља свој народ; и прво што диктира као своју последњу вољу, то је молба царици руској да не заборави његов народ, па онда се још на самртном часу брине да очува своме народу царске грамате, које је и по трећи путу оригиналу предао колегији спољашњих послова, да ову увери како с правом тражи ону бедну милостињу, У последњим уздисајима моли да се бар та милостиња за последње три године пошље, те да не умре на далеком северу без икакве, макар и најмање користи за своју отаџбину. Дирљиви су детаљи из тога тестамента. она бунда постављена овчјом кожом, она стара раса, 069Ј златни архијерејски крет на сребрном ланцу, јер је златни ланац вероватно утрошен у некој невољи његовој или народној!... Диглиг 100 дуката, то је све имање што га је владика Василије целога свога живота могао уште-