Европа и Балкан : дипломатска историја балканских хришћанских држава у XVIII и XIX веку. Књ. 2, Европа и Црна Гора. Св. 1, Црна Гора између Турске, Русије и Млетака у XVIII веку

6 ОД ПОСЛЕДЊЕГ ЦРНОЈЕВИЋА ДО ВЛАДИКЕ ДАНИЛА

3. Вук Ст. Караџић у предговору „Орпекога рјеч= ника“ 1818. стр. ХУ, каже за Црну Гору да је „још од ђетињства свога чуо, и разумијо, да у њој још од Лазареви времена једнако траје Српска влада п царовање“.'

4. Сава Текелија знао је за црногорску слободу; само је страховао (у свом преводу « енглеског „Римљани у Шпанији“, стр. 86.) да се Крногорци како не избезуме те забораве засећи и затворити тесне путе и богаве, а тим „да не изгубе своју слободу и постану робље турско.“

5. Сима Милутиновић у пер бијен (5 Од Ја 22.) увдиже црногорске „дивотнике“ до неба, само (у Ш делу „Сербијанке“) пита:

„Што л' подржа Шрнвогорце Србе Над Косово до данашњег па“ Ј/ својојсти и неујармљену“ Па онда сам одговара да су Црногорце подржали у слободи и независности „Гусал звуци, што уздрагја. пуни“."

6. Павле Поповић Шапчанин У једној својој песми (у „СОлавјанки“, 184 пева:

„Црна Горо, огледало наше, Ти не позна шта је влада пале!“

Бранко Радичевић у „Растанку“ пева:

„Црногорче, царе мали,

Ко те овде још не али“

а у својој песми „Путу“: „Црна Горо, поносито стење, Круне српске ти драго камење!“

8. Симе Љубић (у свом „Огледалу књижевне повјесети југославенске“) — пошто је поменуо да је „с освојењем Смедерева 1459. године сриска држава ишчезла и чином и именом из дипломатичког видика“ и да се, по смакнућу Стјепана Томашевића 1468. самоу крајњим

= Тдеш, стр. 25. 2 Падет, стр. 22. 3 Та деш, стр. 55. 4 Тудет, стр. 2