Европа и Балкан : дипломатска историја балканских хришћанских држава у XVIII и XIX веку. Књ. 2, Европа и Црна Гора. Св. 1, Црна Гора између Турске, Русије и Млетака у XVIII веку

у ЛАЖНИ ЦАР ШЋЕПАН МАЛИ

у Црну Гору, него није могао ни видети ниједнога Црногорца, по коме би барем писмо могао добацити владици. Покушавао је да то учини из Дубровника, али га тамо не пустише ни у град. И тако је Мерк. провозавши царичину грамату на Јадранима, вратио је у Беч Галицину. На његову рапорту о тој неизвршеној мисији, Катарина И написала је својом руком: „Да је ма који капетан из гарде послат с граматом Црногорцима, ова би поуздано била предата; а овај Фини политичар вратио се не учинивши ништа, сем врло оштрог размишљања. Треба га одазвати из Беча“.

Случајно, баш у то време, најенергичнији „посланик“ Шћепана Малог, архимандрит Авакум, обријао је браду, прерушио се у грчкога трговца, и прогурао се — после силних авантура — до кнеза Галицина у Бечу, и предао му Шћепанова писма.

Кад је Галицин упоредио ову енергију и издржљивост Авакумову са евојим саветником Мерком, он је одмах одлучио да царичину грамату и своја писма патријарху Бркићу и владици Сави пошље по том обријаном архимандриту. Он га је, дакле, лепо примио, дао му на трошак једно 80 дуката, саслушао га је и бацио на хартију све што је Авакум знао о Шћепану Малом: па онда му је а--ђ доказао да је самозванац лажов, и придобио га је за мисију коју је хтео да му повери,

Штета што је саслушање Авакумово сувише опширно, да бисмо га могли овде у целости саопштити (оно је цело наштампано у Драговићевим документима о Шћепану Малом, „Споменик“, ХХП, етр. 28. —82.). Ми се морамо ограничити само на неке детаље које до сада нисмо навели. По њему, Шћепан је 1766. г. дошао из Босне у Црну Гору, где је неколико месеци лечио рањенике, саветујући људима да се мире, „јер није далеко до господара“. На питање одакле је, одговарао је: „Са истока“. О 'Тарасовом се дуго разговарао. али се не зна о чему. Кад је био у Котору, где је живео од „каменарства“, наговарао је једном друга да га пошље у Русију с врло важним писмима. Кад је на капијама которским видео грб“ Стефана Душана Силног, Шћепан се затлакао, ието тако кад је видео слику