Европа и Балкан : дипломатска историја балканских хришћанских држава у XVIII и XIX веку. Књ. 2, Европа и Црна Гора. Св. 1, Црна Гора између Турске, Русије и Млетака у XVIII веку

КНЕЗ ДОЛГОРУКИ И ШЋЕПАН МАЛИ 167

Долгоруки подели између њиг 400 цекина и пошље их кући с наредбом да увек буду спремни на први позив скупити се, а међутим, да се четовањем е душманима заваде“.

„Млетачки провидур у Котору, пратио је будним оком све што се дешава у Црној Гори и све што би сазнао, јављао је сенату млетачкоме. Видећи пак, да су неки и од његових подложника врло наклоњени Русима, то је неке од њих бацао у тамницу, а одлучно је одбијао Долгорукове молбе, да се потпуковнику Хередорфу допусти прећи из Котора у Јакин. Услед заповести млетачке владе и главни провидур из Задра одјури у Котор, да одврати млетачке поданике од руеких сплетака. Он је том приликом покушао да притисне манастир у СОтањевићима, те да тако затвори Црногорцима и Русима прелаз преко млетачке земље на море, али у том није успео, него заузме манастир у Маинама и утврди га“.

Которски провидур приложио је своме рапорту од 19. августа 1769. г. и текст оне прокламације кнеза, Долгоруког, која је на црногорском збору прочитана пре царичина манифеста. Али ту прокламацију не вреди саопштавати ни у изводу; јер она није ништа друго, него прва полицијска наредба кнеза Долгоруког, којом он узима на себе власт у туђој земљи.

И Симо Милутиновић (стр. 107.) вели да је Долгоруки на Преображење пред збором говорио противу Шћепана Малог, али да народ није то заревивао; и кад се Шћепан први пут појавио, „сви Црногорци поздравише га ватром из пушака, па отрче к њему сви једнодушно. 70 кад виде књаз тај, насмије се и удиви превареном. усердију народа, и позна шта би Церногорил, за. истинитога- цара русинскога учинили“.

Ситријан Робер, а по њему Ленорман, казује: да је соба у коју је кнез затворио Шћепана, била над његовом собом. Препредени Шћепан појави се одмах на прозору, па викну Црногорцима: „дар не видите да и кнез признаје да сам старији од њега, кад не сме

= Гепогшапћ, „Тигез еб Мопфепбелпв“: Рапз, 1866., стр. 200.