Европа и Балкан : дипломатска историја балканских хришћанских држава у XVIII и XIX веку. Књ. 2, Европа и Црна Гора. Св. 1, Црна Гора између Турске, Русије и Млетака у XVIII веку

10 од ПОСЛЕДЊЕГ ЦРНОЈЕВИЋА ДО ВЛАДИКЕ ДАНИЛА

сви, Тај је збор. био у Стањевићима 6. децембра 1701. г., и на њему је претресано питање шта да се ради е потурицама, који су већ постали велика опасност да се „не затрије име црногорско“ и да се сасвим не изгуби православље (крст од три прста). Главари искупљени па томе збору дадоше владици „вјеру да ће ударити па потурице на бјеле покладе“, али га преварише. Влалика сазива нови збор око Њурђева-дне на Ловћену, и ту доконаше да се на потурице нападне о Госпођину Посту; „али и тај пут не смједоше ударити: шта више поче их се много турчити, јер их мићаше паша из Џодгорице, који је хтео и да ухвати владику, што је бунио Црногорце да побију Турке“. 3

Како је било на тим зборовима, то се лепо види из „Горског вијенца“.

Иекупили се главари око владике, па чекају да им каже зашто их је звао. Данило опет, обрван тешким бригама, које му се и на лицу виде, ћути и премишља тешке мисли. Најзад издаде стрпљење главаре и Вук Мићуновић овако проговара:

„Не држи нас овако, владико;

Но отршај оволико људства!

Свако гледа што ће чут' од тебе,

А ти си се нешто замрсио:

Нит' што збориш, нити нас отршаш: У образ си као земља доша;

Сам се шеташ пољем без никога; Нил) што једеш, нити заспат можеш! Крупно нешто учиш у памети, Збили ти се снови на Турчина;

А! ја зебем од много мишљења“!

Ласно је Мићуновићу зепсти од многог размишљања, јер он не носи ни хиљадити део одговорности која лежи

" По једном запису самог владике Данила, на унутрашњим корицама. једне црквене књиге. нађене на Цетињу, који је вапис штампан У ХУП Ењ. „Гласника“ Срп. Ученог Друштва, и у првом Решетареву издању „Борског вијенца“, Решетар је сумњао у аутентичност тога записа: Иларион Руварац вели за њ да је галсивикат, а Јов. Н. Томић у својој расправи _Из историје Црне Горе“ налазн да тај запис може бити аутентичан. (Види живот и рад ПЦ И. Његоша од Милана Решетара, пред његовим петим издањем „Торског вијенца“ : Београд, Цвијановић 1909, на етр. 1Х.

2 Милан Решетар, 1. 6., стр. ХБУШ.