Европа и Балкан : дипломатска историја балканских хришћанских држава у XVIII и XIX веку. Књ. 2, Европа и Црна Гора. Св. 1, Црна Гора између Турске, Русије и Млетака у XVIII веку

ОД ПОСЛЕДЊЕГ ЦРНОЈЕВИЋА ДО ВЛАДИКЕ ДАНИЛА 9

дика-песник за крај ХУП и почетак ХУШ века у Црној Тори, у своме „Горском вијенцу“: _ „Што је ово ево неко доба Те су наше горе умучале, Не разлјежу ратнијем клицима“ Почину ни рђа на оружје, Остаде ни земља без главарах, Некртшћу се горе усмрђеше. Уједно су овце и курјаци! Здружио се Турчин с Црногорцем, Оџа риче не равном Цетињу, СОмрад ухвати лафа у кљусама. Затрије се име црногорско: Не остаде крета од три прета!

Шта ће ђаво у кршћену вемљуг Што гојимо змију у њедримаг Каква браћа, ако Бога знате, Када газе обрав црногорски, | Када јавно на крет часни пљујуг“

Дакле, не само да је било много потурица и Турака у Црној Гори; не само да је „рикао“ турски хоџа са четири минарета, и то не само на"„равном“ Цетињу, него и на Ободу, где је негда била прва српска штампарија, и на Виру и на Ћеклићима; не само што „мунар дуби на крет раздробљени“: него турске кадије беху приграбиле сву власт у земљи, у којој и иначе није било скоро никакве власти; јер је свако црногорско племе живело за свој рачун, „бијесна се братетва истурчила“, „крваве се“ међу собом и „кољу племена“, а владика, који је бајаги и „световни“ поглавар Црне Горе, нема никакве власти, иде од једног племена до другог и преклиње их да се мире. Ко хоће, послуша владику; ко неће, њему владика не може ништа друго него да га као црквени поглавар прокуне, јер он нема никакве световне извршне власти. Човеку који је био такав родољуб, као што беше владика Данило, било је јасно да је то анархично стање у Црној Гори права пропаст; да пре свега треба очистити „некрет из земље“, па тек онда приступити раду на уређењу државе. И он сазива збор црногорски, који једини може да нешто нареди што ће већина Црногораца послушати, ако пе