Европа и Балкан : дипломатска историја балканских хришћанских држава у XVIII и XIX веку. Књ. 2, Европа и Црна Гора. Св. 1, Црна Гора између Турске, Русије и Млетака у XVIII веку

12 од последњиг пРПОЈЕВИЋА ДО ВЛАДИКЕ ДАНИЛА

Ове речи рођенога брата, ово подсећање што је лани било с владиком, дирнуло је у једну још незалечену рану на владичину срцу. Били су га позвали Срби из Подгорице да им освешта нову цркву, и он је отишао да то учини. Али га Турци дочепаше и хтедоше га жива натаћи на колац, да митрополит херцеговачки није обећао Турцима грдан откуп у новцу ако га жива пусте. Турци пристадоше да владици поклоне живот; али дотле, док је митрополит херцеговачки по Боци Которској испробио и скупио потребну суму новаца за откуп и донео у Подгорицу, Турци су држали владику Данила обе-_ шена за обе руке. Том приликом владика би насигурно издахнуо у најстрашнијим мукама, да Подгоричани хришћани нису грабили сваки тренутак када није било Турака око обешеног владике да га подупиру, што су раДили и по читаве ноћи да се одмори од муке. Тек кад је митрополит херцеговачки влатом испрошеним зајавио Турке, пустише владику Данила.'

Када је кнез Раде подсетио владику на ове ужасне муке које је претрпео лани; и када му је рођени брат пожелео да умре на турским ченгелима, осветник је за тренутак постао јачи од државника који с брда даље

види него онај под брдом, па је грмнуо збору:

»У дри за крст, за образ јуначки, Ко гођ паше свијетло оружје, Хулитеље имена Хриетова,

Да крстимо водом или крвљу, Тријебимо губу из торине!

Нек пропоје пјесна од ужаса, Олтар прави на камен крвави“!

Али тај поклич владичин беше само тренутни реФлеке на Физички бол, који су му направиле речи његова брата. Државник у владици брзо је савладао тај бол; и док главари, сви у један глас, поздрављају ову владичину одлуку, он их утишана:

„Не... не... сједте да и јошт зборимо! Ја бих, браћо, с општег договора

1 П. Ровински, „Черногорја в ел прошломђ и настопШемљ“: СПетербург:; Типограгји Ичп. Академћи Наукљ; 1888. Г, стр. 511.