Европа и Балкан : дипломатска историја балканских хришћанских држава у XVIII и XIX веку. Књ. 2, Европа и Црна Гора. Св. 1, Црна Гора између Турске, Русије и Млетака у XVIII веку

200 ЈОВАН РАДОЊИЋ, „ГУВЕРНАДУР НАД СВОМ ЦРНОМ ГОРОМ“

био жив, а епископ Пламенац био му је помоћник, Истина, митрополит Сава имао је намеру да Петра Петровића одреди за свог наследника. Али је Петар 1115. г. био само архимандрит и није могао „самостално“ управљати Црном Гором, или — као што Кокел каже — „кнежевином“; — јер сада ни сам митрополит Сава није управљао, него гувернадур Радоњић.

2.) Петар Петровић, као изасланик црногорски, није отишао први пут у Русију године 1175., него 1717. (Кад је ишао е владиком Василијем, био је ђакон.)

8.) Ни он, нити ико од ове депутације у 1777. г., није био примљен од царице Марије Терезије, нити га је она обасула доказима свога благовољења.

4.) Ни 1715. г, ни 1777. није Радоњић подносио аустријском министру барону Биндеру никакав пројекат за уговор о савезу између Аустрије и Црне Горе, и да о каквој чак ратификацији тога уговора од стране царице Марије Терезије нема ни трага.

Али кад смо видели да толики историци преписују један од другог текст тога уговора и да нимало не сумњају у аутентичност „тога документа“, помислисмо да смо можда у оној маси рукописа случајно превидели баш ту преписку. И ако то не беше врло вероватно, опет смо писмом од 10. јануара 1911. г. замолили управу царског архива у Бечу. да нареди да се нарочито потражи тај уговор и његова ратификација. Управник архива, дворски саветник г. Карољи био је тако љубазан да нареди најбрижљивија и најобимнија истраживања, и резултате тих истраживања имао је доброту да нам саопшти службеним писмом од 15.28. јануара 1911. г.; у коме не само да нам потврђује горње четири тачке, него да у архиву о тој ствари нема ништа друго до она акта која су нама стајала на расположењу и која ћемо овде изнети.

Из њих се види: да први покушаји дпрногорски за некаква споразумевања е Аустријом — кад се апстрахује посета владике Василија бечкоме двору“ —

+ Миклошић („Оле зегђ. Рупазђеп Огпојеузб“, стр. 55.) и М. Лраговић

(„Митрополит црногореки Василије Шетровић“, стр. 10. помињу да је владика Василије поднео молбеницу бечкоме двору да се угарски властеочић