Европа и Балкан : дипломатска историја балканских хришћанских држава у XVIII и XIX веку. Књ. 2, Европа и Црна Гора. Св. 1, Црна Гора између Турске, Русије и Млетака у XVIII веку

ЈОВАН РАДОЊИЋ, „ГУВЕРНАДУР НАД СВОМ ЦРНОМ горОМ“ 201

долазе тек пошто се црногорско изасланство од 1600 (бо 1: вратило из Русије, „како нијесмо могли очекивати“. Да ли је гувернадур „над свом Црном Гором“, ражљућен дочеком који је нашао у Русији, сам дошао на идеју да треба дићи руке од Русије — која се Црне Горе сећа само хжад њој затреба некаква ратна диверсија — или је самоме Радоњићу синуло кроз главу да је Аустрија много ближе; Ако је за православље, оно им у Русији до сада није много помогло; а Радоњић је видео да је православним Србима у Аустрији било много боље но Црногорцима, који тобоже стајаху под заштитом православне Русије. Да ли је Радоњић сам дошао на мисао: да би за Црну Гору било боље да живи онако као Срби граничари, или је та мисао поникла прво у каквој школованој глави каквога Орбина из приморја — на пр. „грофа“ Петра Бјеладиновића, или таквога истог „конте“-Николе Марковића — па ју је он сугерирао црногорском гувернадуру:“ За прво тумачење могло би се наћи разлога и у оној повељи владике Саве Петровића од 20. августа 1710. г., коју емо изнели у 11 глави ове књиге. Шта је била потребна Јовану Радоњићу онако свечана сведоџба црногорскога збора и митрополита да „високородна“ породица Радоњића води своје порекло још од жупана гатачког Рајића, да је увек била „прво начаљетво“ у Црној Гори“ Зашто му је било потребно да се у тој повељи ређају еве заслуге за Црну Гору његових предака: војводе Радоње, сердара Станишевића, Вуколаја, (танислава и Јова; Зар само зато, да би збор донео одлуку да и од сада за „вечна, времена достојанство гувернадура остане наследно у породици Радоњића, и да сваки онај који то не призна или се томе не покори, буде ематран као издајник Отаџбине 2!“ Нема сумње да је и то била једна од главних побуда Радоњићевих да добије. овакву зборску одлуку,

Јован Чарнојевић узввиси на графство; а узгред — злу не требало — помиње: „ Фавв Фет МетороШеп у. Мопфепегто, пасћ Фег Туедђецеђитд тев КНузбеп по сефтпшпсеп пеђ5е бег везШећеп Зеејкогве, апећ (аз роббсит 21 ћапаћађеп обђесте,