Европа и Балкан : дипломатска историја балканских хришћанских држава у XVIII и XIX веку. Књ. 2, Европа и Црна Гора. Св. 1, Црна Гора између Турске, Русије и Млетака у XVIII веку

ВЛАДИКА ВАСИЛИЈЕ У ЦРНОЈ ГОРИ 91

много благодари, што му је јавио да га је и Њ. В. Римеки Император милостиво примио.

Колико су млетачки чиновници у близини Црне Горе пажљиво пратили све што ради владика Василије, доказује и један рапорт далматинскога главног провидура млетачкој влади 0 „историји Црне Горе“, коју је владика Василије наштампао у Москви. МИ ако су онда и људи, а камо ли тек књиге, морали врло дуго путовати од Русије чак до Далмације, опет већ 8. ебруара 1755. јавља млетачки главни провидур Франческо Гримани млетачкој сињорији, да Василијева књига описује Црну Гору као једну од највећих и најплоднијих покрајина на евету. „У њу убраја и крајеве Ваше Преузвишености и истиче, свакојако са нарочитом намером, како је његов народ подигао Котор. Он од сваког села гради покрајину, и дичну титулу кнезова и војвода даје старешинама појединих породица, за једну од којих вели, да је успела ступити у ред млетачке властеле, и наводи њене женидбене везе; увећава број и јунаштво овог народа, додајући како је глас Црне Горе довољан да привуче себи Србе, који су уз моћне владаре и уз самога оца папу. У главноме, основна сврха ове историје јесте, да се задобије милост сињорије и заштита Русије, у нади да ће ова монархија, која се држи исте вере, ценити и бити наклоњена етановништву Црне Горе и учинити што у корист његову“.

Чим је стигао у Црну Гору, владика Василије пише царици Јелисавети писмо од Т. Фебруара 1755., у коме благодари за све милости којих се удостојио за време свога бављења у Петрограду и у Москви, и јавља да се вратио у евоју резиденцију. у коју су онога часа дотрчали (прибјежали) велможе црногорске, приморске, зетске и брђанске; па кад су видели беспримерну милост Њ. И, Величанства према њима, настало је неисказано весеље и радост ит. д.

Марко Драговић, који је из руских архива изнео ово писмо („Споменик“, ХХУ, егр. 21.), ишчуђава се, знаком чуђења, што је ва њему нашао да су га Руси

1 Томић, две расправе из историје Шрне Горе, стр.-87. и нота 55.