Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

94 ЕВРОПА И ВАСКРС СРБИЈЕ

примирје и послао, је командантима руске војске заповест да почну повлачење. О: -

Генерал Исаијев био је принуђен да се одвоји од Срба; он се повукао са својим трупама у Крајову, под изговором да их одмори. Становници мале Влашке нису томе поверовали и, бојећи се турских напада, напустили су своја огњишта и избегли у варош. |

: Срби су се такође повукли са Миленком Стојковићем у |Пореч. Српски гарнизон на острву Кербову, који је био под командом Миленковог брата, није хтео у први мах да се повуче и поред заповести генерала Исаијева; али, пошто му је пренос намирница из Влашке пресечен, одступио је такође у Пореч. На тај начин прекинута је веза између руске и српске војске. | Како у Београду нису добили никаквих вести о тим догађајима а тако исто ни о одредбама примирја, главне старешине држале су да су Турци све руске предлоге у њихову корист одбили и Карађорђе је одмах послао заповест Миленку да понова заузме положаје које су Срби раније држали код Неготина. Али ускоро је један курир доставио Карађорђу имена места на која се српска војска повукла и објаснио узроке, из којих је

| напуштено острво Кербов. То је изазвало велико огорчење против _Руса,_али тада су друге опасности скренуле на себе пажњу Срба.

Пошто су успешно ратовали против Турака у Јулу и отели им, поред осталога, важан град Ужице, устаници су се нашли у опасности од стране турске војске са запада и с југа. Многи "Турци из Албаније и из Видина придружили су се Турцима из Ниша и улогорили су се у близини тога града, на обема обалама Мораве. Опасност је била велика за Србе. Они нису имали ни намирница, ни муниције и пошто пут од Ниша за Смедерево није био чуван, Београд је био остављен на милост непријатељу. Како су одреди српске војске, који су се налазили у близини "турских логора, били и сувише слаби-да би им се могли одупрети и како су трупе према Босни биле потребне за одбрану те границе, Карађорђе је послао свуда заповесг да„се дижу нови војници а сам је пошао к Нишу, у пратњи свих Срба из Београда који су били кадри носити оружје.!) - .

У том тренутку руски представник у Београду добио је од генерала Мајендорфа извештај о закљученом примирју у Слобозеји. Он је са жалошћу прочитао његове одредбе. У том критичном положају Родофиникин, који је био предузео потребне мере да се Србима доставе намирнице из Аустрије, написао је одмах писмо Куршид паши, команданту турске војске код Ниша. Без обзира на одредбе тога акта, он га је известио: „да је закључено примирје између Русије и Турске, да на основу њега непријатељства треба свуда да престану и да ће, када буде утврђен стални мир између обе-силе, бити такође одлучено све што се тиче Србије.“

1) Родофиникин барону Будбергу, 12. септембра 1807. (Богишић. Исто. 128-9).