Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

116 ЕВРОПА И ВАСКРС СРБИЈЕ

под заштитом руског посланика и руских конзула, с тим да плаћају за пренос робе онолико колико и руски поданици, али с правом да имају српски новац. У Србију не треба пустити представнике ни једне државе, јер би они имали права да опште са на"родним старешинама и могли би ометати руски утицај. Србији треба дати наследну владу. Постављење Карађорђа на тај положај биће једино пријатно народу, али ће можда моћи да омета у будуће планове руске владе. У Србији треба увести руске законе, пошто Срби нису имали другог законодавства осим обичајног права. Данак не треба да буде већи од 100,000 гроша, пошто Турска, по одбитку трошкова за одржавање градова, никад није примала толико новаца од Србије.')

Руски представник осећао је тешкоће на које ће наићи из вршење његовог пројекта, нарочито оне које ће изазвати унутрашње уређење Србије и утврђивање руског утицаја у њој. Српске старешине били су прости људи, већином бивши трговци и хајдуци и према томе неуки и у политици и у управи. Српски успеси против турске војске били су, тако рећи, опили све Србе у толикој мери да су они почели веровати да и поред помоћи коју су им указале Русија и Аустрија и корака које су те силе чиниле код турске владе у њихову корист, они имају за свој успех да захвале само својој памети и храбрости. Овај занос био је још појачан причама избеглица, који су, долазећи из аустријских покрајина, из Босне и из других турских крајева, представљали све тамошње Србе као спремне за устанак, ако им се само да муниција. Услед тога барутане су биле подигнуте у Србији а поверење народних старешина ишло је дотле да су уображавали да им неће бити тешко да освоје целу Гурску Царевину.. Осем тога извесне старешине постале су биле моћне у својим крајевима, други су се опет били неправилно обогатили а сви су били суревњиви на своју власт. Неки су чак радили на томе да лише Карађорђа народног поверења и намишљали су да заузму место врховног вожда. „Ово стање ствари и духова — писао је Родофиникин кнезу Прозоровском — довољно показује колико је мудрости и обазривости потребно за уређење ове земље и за њену припрему да сеу будуће покорава вољи свога милостивог заштитника, у толико више што Аустрија неће никад моћи да гледа равнодушно на благостање Срба. Више од два милиона њихове браће по раси и вери живе под аустријском влашћу, којом су врло незадовољни; према томе када ова земља почне цветати, аустријски двор треба да очекује знатну сеобу или чак устанак својих поданика, Срба. Њен интерес налаже јој, дакле, да ову земљу потреса сплеткама и да никад не допусти да она ужива мир и правду какоби код својих поданика исте народности учинила немогућним сваку жељу за исељавањем или устанком.“ =)

Ту Белешке К. Родофиникина, од 14 септембра 1808. (Богишић.

Исто. 178—188). 2) Родофиникин кнезу Прозоровском, 14 новембра 1808. (Исто.

188—1807.