Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

УБОДО | 3

кнез га је напао 15 јуна 1389 године. У борби су погинула оба владаоца, али је победа остала на страни Турака. Наследници

"кнеза Лазара — Лазаревићи и Бранковићи, били су принуђени

да признаду власт султанову, да би могли сачувати управу над земљом, под именом „деспота“. Они су постали савезници угарског краља, али сви њихови покушаји да се ослободе турске власти остали су без успеха. Султан Мехмед |! ушао је, 1459 г., у земљу, заузео Смедерево, престоницу деспота и његову државу претворио у турски пашалук. Иста судбина постигла је ускоро и Босну; она је покоргна 1463. За њом је, 1482 г., пала Херцеговина. Исте године изгубила је независ-

_ност и последња српска област Зета.

; ко су, крајем ХМ века, све српске државе потпале под ласт Турака.) Освојење је у исти мах променило и политички и економски) положај ерпског народа. Као ратнички народ, Турци су тражили од потчињених хришћана ; покорност и новац, Та би то постигли они нису гонили хришћанску веру и остављали су поглаварима цркава управу над њима, чинећи их само одговорним за држање њихова стада. Затим су поделили управу земље међу Турке и Србе. Управа области поверена је пашама (везирима), с довољним гарнизо- | нима у градовима. Ови везири задржали су за себе полицију | и правду. Имали су као своје представнике у великим варошима муселиме (среске начелнике) и кадије (судије). Што се. тиче општинске управе, она је остала по старом. Српски кне-| зови (окружни и срески) и кметови (председници општина). били су посредници између српскога живља и турске власти. Њима је било стављено у дужност да разрезују и наплаћују порез и да одговарају за мир у свом подручју.

На тај начин победиоци су осигурали себи оно што су желели, али они су тиме, у исто време, осигурали од пропасти и српску расу и српску народност. " Пошто је општинска организација остала слободна и пошто је породични живот био заштићен

очувани су, у исто време, и српско име, језик и обичај Тако је овај побеђени и покорени-нар“ гао сачувати успомене на негдашњу независност и величину и, стављајући их у дивне

песме, преносити их вековима с колена на колено. Народни идеал остао је био нетакнут.

Међутим, са земљом није било тако. По турском праву «све освојене земље, које су припадале немуслиманима, сматране су као својина самога султана. Изузетак је чињен само са земљама, чији су власници пристали да приме ислам. То је била, у оно време, врло тешка жртва, пошто је хришћанска вера била нераздвојна од српске народности. И покрај тога на ту је жртву пристао извесан број имућнијих Срба, нарочито

ђ) Љ. Ковачевић и Љ. Јовановић. — Историја српскога народа. Београд 1889. Јован Томић Црнојевићи и Ц. Гора. Београд 1901. Ст. “Станојевић. Историја српског народа. 11!-ће издање. Београд 1926.