Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ГЛАВА ХП = 131

Међутим Турци нису остали скрштених руку. Хајдук Вељко, који је јуначки одбијао од Соко Бање нападе Гушанца Алије и његових 4,000 војника, почео је да малаксава. Држећи да су Турци желели да заузму то место како би одсекли Делиград од Београда, Карађорђе је слао тамо знатна појачања. Али неслога се понова јавила међу старешинама и Срби су, 22 јуда, билиј, принуђени да се у нереду повуку. Све везе Делиграда са Србијом биле су прекинуте, осем једног прелаза преко Љубоша, на Левој обали Мораве. Њега је бранио Миленко Стојковић. У два маха одбијао је турске нападе и нанео им знатне губитке. У исто време Срби су имали успеха на Дрини, у Лозници, где су Турпи изгубили четири топа.)

Ови делимични успеси нису могли изменити општу ситуацију. Турци који су били пред Делиградом добили су појачања и наскоро је утврђење било потпуно опкољено. Заплашен кретањем непријатеља ка левој обали Мораве и његовом снагом, Карађорђе је наредио мобилизацију свих мушкараца од 12–-70—годин а, да би спречили прелазак Турака преко Мораве У исто време упутио је Родофиникину молбу да пошље руске трупе, уверавајући га да Турбка има толико да Срба „када би их човек у со претворио, не би било довољно да их осоле“.2) И

Али, тада је било Мемогуће добити стварну помоћ од Руса. Незнатни одред који је кнез Прозровски, половином Јула, пристао да пошље против Кладова, био је одбијен.3)

Мећутим, Турци су и даље бомбардовали Делиград. Више од 13,000 људи било је бачено на њихове редуте а и подземни су радови јако напредовали.) Српски гарнизон се јуначки бранио; али у једном тренутку, када Петар Добрњац није био ту, његов заменик, Милоје _Петровић—напустио_|6. гарнизон. Устаници су се тада повукли у нереду лиград је ста, пао у руке Турнима ==

Овај догађај изазвао је још већу панику у српском логору у Љубошу, који је брзо напуштен. Турци су тада могли сло бодно продужити пут десном обалом Мораве кав Ћуприји. „Да би избегли сваки судар садва српска одреда која су ту била утврђена и да би брзо стигли у Београд, они су отишли у Ћуприју. Бојећи се да их непријатељ не опколи, Срби су порушили шанчеве, бацили артилерију у реку и повукли се на леву обалу Мораве.5)

Неслога међу старешинама била је на врхунцу. Једни, са Миленком Стојковићем и Петром Добрњцем на челу, бацали су одговорност за неуспех на неспособне старешине Младена Миловановића и Милоја Петровића, којима је Карађорђе по-

1) Петров. Исто. 11 289.

2) Карађорђе Родофиникину, 9 августа 1809. (Петров. 1 289). 3) Генерал Исаијев генералу Милорадовићу, 22 јула 1809. (Исто 180). 4) Карађорђе Родофиникину, 8 августа 1809. (Исто. 290).

5) Карађорђе Родофиникину, 21 августа 1809. (Исто. 294).