Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ГЛАВА ХН 133

Држање команданта руске дунавске војске за време ов: кризе и сплетке неколико српских ођицира који су били дошли из Аустрије, довели су извесне српске старешине на мисао да се одвоје од Русије и да потраже спаса у заштити које друге / силе, нарочито Француске.

После поробљења Србије, које је приписивано немару Руса а нарочито после Родофиникинова преласка у Панчево ти су људи покушали да убеде Карађорђа да је руски цар напустио Србију и да Руси њега лично, као врховног старешину, нису рачунали ни у што, пошто/ ћу су/ предпостављали старешине другог реда, Миленка Стојковића, Јакова. Ненадовића и Петра Добрњца.

Карађорђе је брзо подлегао томе утицају. Он је у тој промени политике видео и интересе земље и личне своје и одлучио је одмах да се једним писмом обрати Наполеону. За носиоца писма одредио-је-капетана-Рада- Вучинића пореклом из Далмације и издао му детаљна упуства о жељама српског народа. Српски народ — речено је у њима — који већ седам година сам ратује противу својих угњетача и који је откупио своју Независност и своју слободу. по цену властите крви, имајући право да сам себи изабере заштитника, одлучио је да повери своју судбину моћној заштити великог Наполеона. Да би то доказао, српски народ отвара сва утврђена места у Србији француској војсци, на првом месту Шабац, као најближи француској граници. Срби уверавају француског цара да ће се сва“ њихова браћа из Босне, Херцеговине, Мађарске, не изузимајући ни Бугаре, „који произлазе тако рећи, из исте гране“, угледати на њих. Они га моле да иму случају, ако његове трупе не могу доћи до српских граница, притекне у помоћ новцем, добрим инжињерима, тобџијама и пионирима, да би могли набавити најпотребније ствари, прикупити под своје заставе сву омладину српску и бугарску из суседних крајева и за тим прећи Саву и Уну да се сједине са далматинском војском и с друге стране, преко Херцеговине, са дубровачком војском. Они су најзад тврдили да ће „мађарски џин“, који подржава Аустрију, пасти под ударом сједињене француске и српске војске, пошто ће „неколико милиона Срба који стењу под мађарским јармом у Славонији, Срему и Банату, на први миг њихове браће из Србије, окренути своје оружје против својих угњетача.“!)

Српске старешине нису знале где се тада налази Наполеон. Рат између Француске и Аустрије био је завршен и вођени Су преговори за закључење уговора о миру. Они су сматрали да ће бити најбоље да упуте свога посланика представнику француске владе који је најближи Србији и да га замоле да његовог изасланика упути цару.

Тако је Вучинић морао отпутовати у Букурешт. Тамо је сти-

„_. |) Одлука српског народа, од 28 августа 1809' (А. Ворре. Роситеп! (тедтв зит 5е5 тебанопз ае (а Зегбта арес Маро!еоп 1. 1809—1814. Ве!таје 1888. 6—8.)