Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ГЛАВА хи 141

нава. Један аустриски консул биће послан у Београд а један српски представник у Беч. Сви хришћани који се налазе у Србији, могу у њој и даље остати, без принуде да се врате одакле су дошли. Измена заробљеника између Срба и Турака биће одмах извршена. Примирје ће бити закључено посредовањем аустриског цара и не може бити раскинуто ни продужено, пре него он што буде о томе извештен. Најзад, преговори за закључење мира биће вођени на конгресу, који ће се одржати у месту које цар аустриски буде одредио. Жеља је да том конгресу присуствују, поред српских и турских делегата, представници других држава.) у

Међутим, аустриска влада примила је била од свог посланика у Цџриграду извештај да је султан пристао на предлог споразума са Србима. Као што се могло очекивати, услови турске владе били су такви да их није било могуће сложити са српским жељама. Турска влада је пристала на опште поми= ловање и опозивање омрзнутог команданта Гушанца Алије и одобрила да купљење данка врше сами Срби и да новац предају београдском паши и одрекла се остатка неисплаћеног дуга, али је тражила да се Карађорђе и други важнији људи одселе из Србије и обећала је да ће им одредити довољне пенсије. Осем тога поставила је, као главни услов за споразум, да из њега буде избачена свака страна гарантија и посредовање и да Срби | „напусте за свагда и саму мисао о независности.“ 2)

Пошто је прочитао турске предлоге, Метерних је био мишљења да турској влади треба одговорити да њен захтев о уклањању српских старешина чини сваки споразум немогућним и да се султан може задовољити оним што је главно — плаћањем данка, остављајући Србима унутрашње уређење њихове земље. Турска би влада, држао је он, могла да се користи Карађорђевом жељом да добије примирје и да тако завади Србе с Русима. Сматрао је да би тако исто требало објаснити Карађорђу њихове жеље да одрже и даље Савет и да уклоне све турске чиновнике из земље који представљају непремостиве препреке за сваки споразум. Напослетку, налазио је да би понова требало порадити код турске владе да одобри најширу амнестију, да пристане на плаћање данка у Београду и да. повуче остале своје чиновнике из Србије.)

Али цар није усвојио мишљење свога министра. Он је налазио да српским старешинама није требало давати никакве наде на потпуну амнестију и желео је да им се у упуствима, која ће бпти послана маршалу Симбшену, не обећа ништа више од оногл што се налази у изјави турске владе.“)

Пачела по којима је аустриски цар желео да се поступа у српским стварима саопштена су маршалу Симбшену, 21 марта..

). Карађорђе Симбшену, 29 децембра 1809. (Исто. 116—118). 2) Извештај цару, од 24 јануара 1810. (Веег. Исто. 218—219). ) Извештај цару од 3 фебруара 1810. (Исто. 219—220).

“) Царева одлука, од 19 фебруара 1810. (Исто место).