Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

РЛАВА Х!лМ 167

2" Међутим, цар Александар је потврдио уговор, 23 јуна, истог дана када је Наполеон са својом војском прешао Њемен и ступио на руско иште. Што се тиче султанове потврде она није била још стигла иако је један официр првог турског пуномоћника, још 6 јуна, однео уговор у Цариград. Султану је требало две недеље да уговор проучи и да се реши. Ово закашњење изазвали су представници Француске и Аустрије који су радили да осујете мир између Русије и Турске. Султан. је најпре одбио да потпише уговор, али је народ, уморан од рата, тражио да да му се учини крај ма и по цену неких жртава. Под утицајем великог везира и министара, султан је и поред свих Наполеонових обећања одлучио да попусти. Ставио је само из-. весна ограничења, изјављујући да су народни, политички и верски интереси Турака повређени чланом о насељењу Руса на једном делу азијског приморја и чланом који се тиче Срба.) Према томе он је одбацио први и „правио је тешкоће“ за други члан у погледу унутрашње управе и утврђења ланка.2)

Султанова потврда Букурешког Уговора достављена је адмиралу Чичагову тек 25 јуна. Адмирал је био врло изненађен кад је видео у којој је мери султан одобрио текст уговора. Пошто је одређен рок за потврду био истекао, он није био у могућности да пристане на те измене. Затражио је одмах састанак са. Галиб ефендијом, првим турским пуномоћником. Они су се сас 28] уна. Видећи да је чл. У 11 уговора, који се тиче Срба, стављен у акт потврде онакав какав је био у уговору, без предложеног ограничења, он је затражио објашњење од турског дипломате. Галиб му је објаснио да је у том члану „турска влада желела да изостави само параграф о утврђењу српских дажбина“ и пристао је после објашњења да овај члан остане какав је био. Помирљиво држање турског пуномоћника дало је адмиралу повода да помисли да је Галиб тајно овлашћен да не прави питање од тога. Што се тиче члана о Азији који султан није хтео да потврди, Чичагов се одлучио да га пошаље цару на оцену.)

Међутим, војнички планови новог команданта руске дунавске војске тако су се развијали да су почели узимати фантастичне размере.

Сазнавши од енглеског посланика у Цариграду да је мисао о савезу између Русије и Турске тако мала пријатна Турцима да им о њој не може говорити и да они чекају да виде како ће се развити започети рат, адмирал је мислио да треба радити брзо да би турску владу натерао да напусти став посматрача. Он је цару развио план свог војног похода на Јадранско Море, који је требало предузети с пристанком или без пристанка Турске.

1) Француски отправник послова у Цариграду франц. амоасадору у Бену 18 јула 1812. (А М.ИД. у Паризу. Турска Пол. Преписка. св. 212 л. 336).

2) Адмирал Чичагов Италинском, 25 јуна 1812. Велики везир адмиралу Чичагову, 25 јуна 1812 и адмиралов одговор, од28 јуна. Италински Чичагову, 17 јула. (Уланицк!и. Исто. 72—75).

у 3) Чичагов Италинском, 3 августа 1812. Исти великом везиру, 28 јуна 1812. (Исто. 75, 91—92). “