Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ГЛАВА ХМ 175

предлога, више волео да се помири с Русијом и да закључи мир, али да је, чинећи то, сматрао за неопходно да чува своје националне, политичке и верске интересе, које су ти чланови уговора повредили.!)

На састанку који је енглески посланик, Листон имао, 1! јуна, с Реис—ефендијом да му изрази бојазан да тешкоће које турска влада ставља за потврду уговора не помуте сам мир, турски министар је био јаснији. Одговорио је да те тешкоће долазе само услед жеље турске владе да створи трајан мир а да, међутим, захтеви Русије одају њеђе планове против Турске Царевине. Навео му је за пример руске захтеве о слободи војних транспората на Кавказу и о Србији. „Овај последњи захтев — рекао му је он — тежи правце ка независности Срба ика стварању мноштва малих република у европским покрајинама Турске Царевине и, како у њима живи знатан број хришћана исте вере

„с Русима, ти становници, као поданици Турске, неће пропустити а да се не користе примером Срба. Најпре ће тражити, као награду за своју потчињеност и верност, исте повластице које би Срби добили, место казне коју су заслужили за свој устанак; затим ће се потрудити да својим молбама даду више снаге, користећи се свима повољним приликама које би се указале. Једном ном речи, турска влада предвиђа тешкоће које јој прете и, као свака влада, труди се да их предупреди и да их избегне.“2)

Турска влада је, дакле, била неповерљив Русији Италински је осећао потребу да је у томе разувери, али њему су руке биле везане, јер још није био ступио у службене везе с турском владом, пошто она још није хтела да прими саопштење 0 његовом наименовању за пуномоћног министра код султана. Та је формалност извршена 8 августа. Али за то су време други радили у супротном правцу.

Знајући за неповерење турске владе према Русији, представници Француске и Аустрије. трудили су се да га улагивањем и службеним представкама понова оживе и повећају. Француски амбасадор, генерал Андреоси, који је био послат у Цариград да спречи закључење мира, стигао је тамо тек 28 јула. Међутим, Букурешки Уговор је тада био не само потписан, него и потврђен. И покрај тога он се дао на посао. Поднео је турској влади једну ноту и замерио јој на брзини, с којом је примила један уговор о миру, неповољан по њу, трудио се да је раздражи против Русије, наводећи како је она у Србији одржавала дух непослушности и предложио јој је савез с Француском против Русије.)

Аустриски посланик је продужио напад. Својом нотом, од 16 августа, пошто је утврдио да су интереси Турске и Аустрије исти, оптужио је турску владу за слабост и изразио је чуђење свога двора што се она, приликом закључења мира с Русијом, одрекла „тако блиских користи и жртвовала своје властите ин-

1) Италински адмиралу Чичагову, 17 јула 1812. Исто. 76—80). 2) Исти истоме, 17 јула 1812 (2) (Исто, 81—84).

3) Италински графу Ру мјанцову, 29 септембра 1812. (Исто. 98—100).