Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

116 - ЕВРОПА И ВАСКРС СРБИЈЕ

тересе и интересе Аустрије, уступајући један део својих најлепших покрајина и ако су руским пуномоћницима њихова упуства допуштала да се одреку од свакога територијалног увећања. „Каква је кобна_ погрешка — речено је у ноти — могла занети_ турске пуномоћнике и навести их да очајничке говоре руских пуномоћника схвате као неко поуздање. '!)

Ова вешта акција није остала без резултата. Сумња на издајство, бачена на турске пуномоћнике, захватила је и кругове ван турске владе. Она је јако појачана тиме што је велики везир, Ахмет важио као пријатељ Р је | ење било незадовољно одредоама уговора. Та је сумња поколебала и- самога султана. Велики везир је смењен, 11 септембра и на његово је место доведен Куршид паша из Ниша.2) Осем тога султан је наредио да нови велики везир остане с војском у Шумли и да тамо

· презими. Та је наредба привукла на себе пажњу дипломатског

тела, јер су тада Турци први пут остали у логору по закључењу. једног уговора о миру и ако није било изгледа за нови рат.3)

Руско посланство у Цариграду налазило се тада у врло незгодном положају. У том је стигао један руски официр који је Италинском донео писмо адмирала Чичагова, од 15 јуна, којим му је он јавио да ће српска депутација ускоро стићи ..“) Он га је известио да та депутација долази „да уреди разне ствари, које се тичу унутрашње управе њихове земље“ и да су га српске старешине молиле да је руском посланству препоручи и да му нареди да је помогне у тешким и важним преговорима који су јој поверени. „Ми смо дужни да им укажемо ту помоћ и ту заштиту — писао је адмирал — јер су их они заслужили ваздашњом оданошћу Русији; они на то имају још веће право сада с тога шго су мудро оценили неодољиве прилике, које су нас приморало да их вратимо под турску власт и због поверења које имају у нама, у тренутку када их ми напуштамо. Молим вас, дакле, да најозбиљнију бригу посветите интересима тог храорог народа и да му о томе дате доказа заштитом, коју ћете указати његовим депутатима.“5)

Немогући да објасни зашто му је писмо адмирала Чичагова које су, како му је било јављено, имали да му предаду сами српски депутати, донео нарочити курир, Италински је похитао да из вести турску владу о скором доласку депутације. Како је сазнао да се влада спрема да се послужи силом против Срба, он се потрудио да јој улије осећање умерености према њима. Из одговора, који је том приликом добио од Реис ефендије, закључио је да је влада већ имала нека објашњења са Србима, али да она нису довела ни до каквог резултата. Предпостављајући да је било извесних утицаја с поља, који су Турке дражили против

1) Исто место. а + 2 АМ.ИД. у Паризу. Турска Пол. Преписка. Св. 226. о 3) Генерал Андреоси министру, 14 окгобра 1812. (Исто. л. 208). 4) Италински графу Румјанцову, 30 октобра 1812. (Уланицкти, Исто. 101). . | 5) Пн Чичагов Италинском, 15 јула 1812. (Исто. 90).