Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

186 ЕВРОПА И ВАСКРС СРБИЈЕ

лазе из руских пристаништа у Црно Море. Оставио је да тај корак понови и да нарочито скрене пажњу турске владе на члан УП Букурешког Уговора. Али он се није надао успеху од тога последњег корака, докле Срби не буду пристали да предаду градове и налазио је да та околост даје турској влади одличан аргуменат за одбрану. Сматрао је чак да је у приликама, које су тада владале у Европи, било у интересу Русије да одлучи Србе на предају градова и није се устезао да то каже и графу Неселроде. „Налазим, писао му је он, да је врло опасно да градови остану у њиховим рукама; то би_значило ставити њихове суседе у могућност да их заузму, када то прилике буду захтевале. У рукама Турака та утврђена места ће се бранити, јер интриге наших противника неће никад успети да одлуче турске команданте да предаду те градове, док могу озбиљно утицати на српске старешине, који су подвојени и који нису без споразума с пограничним силама, о чему не може бити сумње. Додаћу чак да би решити Србе да учине тај први акт покорности, значило нашкодити нашим противницима, који би желели да се користе садашњим расположењем Србије и лишити их наде да могу заузети ове главне тачке тих крајева. То би извесно значило служити нашим властитим интересима у том погледу, али то би, у исто време, значило дати турској влади сјајан доказ о нашим осећајима и учинити јој пријатнијим доцније посредовање за измирење са Србима и тиме олакшати средства да се дође до склапања договора, који ће моћи задовољити интересе тог народа“. У исто време Италински је сматрао за потребно да руски представник у Београду напусти своје место, да оде у Букурешт и да се јави влашком кнезу, да би он о његовом одласку могао известити турску владу. Али, како су интереси руске владе захтевали да у Србији има свога представника, он је предложио да се тамо пошаље какав тајни агент, али да се нипошто не одаје и да се састаје само са оним српским старешинама, на чију верност руска влада може рачунати.)

Међутим, требало је радити и не чекајући на одговор из Петрограда. Италински је био свесан да ће турска влада, ако без њенога тражења понуди посредовање своје владе, уобразити да су Руси удесили држање Срба, да би створили прилику за то посредовање па да за тим даду шири смисао одредби уговора и руском мешању у турске унутрашње ствари. Да би избегао ту незгоду решио је да посредно, као у поверењу, привуче паж њу турске владе на обавезе које јој намеће УШ члан Букурешког Уговора, на последице које би могле повући њихово неизвршење и на право протеста које је имала Русија. Он је мослио да на тај начин натера турску владу да она прва отпочне разговор.2) Тај задатак поверио је првом тумачу руског посланства, Фонтону и дао му је, 18 марта, потребна упутства за то.

1) Италински графу Неселроде, 15 фебруара 1813. (Исто. 123-129). 2) Италински графу Румјанцову, 11 марта 1813. (Исто. 133).