Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ГЛАВА УМЕ 189:

да Срби неће да приме предлоге турске владе, који су засновани: на уговору с Русијом и да се турска влада налази у нужди да. употреби силу да би их принудила на покорност. Тада му је Фонтон приметио да ће турска влада имати увек времена да.

прибегне тој крајњој мери и да би требало мислити на средства, којима се може спречити један тако немио догађај; да руски посланик мисли да турска влада „пошто су Срби одбили њене предлоге, треба да се обрати руком двору и да му предложи да пита Србе за узрок њиховог држања, како би они били принуђени да се изјасне и тада би можда било могућно вратити их на прави пут а турска би влада, тек после тога, могла употребити насилне мере. Реис ефендија је нашао да је то средство врло подесно, али је одговорио да он на то не може сам дати позитиван одговор и да ће му, у своје време, саопштити одговор своје владе.

Италински је понављао то питање, али му је Реис ефендија. увек одговарао да влада очекује мишљење великог везира. То је био само изговор. Јер, када је енглески посланик, после неколико дана, предузео кораке код турске владе у корист предлога руског посланика, тај исти турски министар одговорио му је да влада неће допустити руско мешање и да је чврсто решена да против Срба употреби силу.)

После те изјаве, Италински је био готово сасвим изгубио наду да ће српска ствар бити уређена мирним путем. Он је, као последње средство, тражио од Реис ефендије једну службену конференцију и предложио му је редакцију протокола, у који ће бити службено унета његова изјава и изјаве турске владе. Реис ефендија га је одмах известио да је добио наредбу да му понови да су српске старешине формално одбиле да изврше члан Букурешког Уговора, који је одредио услове под којима су Срби имали да се врате под турску власт, да је турска влада на све начине покушала да им улије поверење и да уклони сваку сумњу у погледу њиховог будућег мира и безбедности, али дасу оним покрај свега тога остали неповерљиви и да су тврдоглаво веровали да ће оног дана, када буду предали градове, Србија остати без икакве заштите и да ће турска влада тада искалити своју мржњу на њих. Он му јеу исто време саопштио извод из протокола конференција, које су одржане у Нишу, али у коме није било ни помена о захтеву да Срби предаду оружје. Шта више један од високих чиновника тврдио је Италинском да то она никад није ни тражила и да чак никад није имала ни намеру да то учини.2)

После тих саопштења и да би спречио обнову борбе, Италински је овластио руског представника у Београду да Србима саветује да одмах понова отпочну преговоре са Челеби ефендијом. Он је налазио да је потребно да они изјаве да су се решили да се врате под турску власт, у потпуној сагласности са Буку-

1) Италински графу Румјанцову, 27 априла 1813. (Исто. 142-145). 2) Исти истоме, 18 маја 1813. (Исто. 146-148).