Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ГЛАВА ХМ 191

су да се повуку у Русију. Такав је случај био с Карађорђем, који је, још у Априлу, био упутио молбу цару Александру даму дозволи да се настани у Русији.)

Како је Челеби ефендија тражио да се нова депутација, пошаље у Софију Срби су се одазвали његовом захтеву. Нови су депутати имали најпре да се обавесте о султановом одговору на раније предлоге па да онда поднесу и она два услова које су српске старешине формулисале.

Дошавши у Софију они су тако и учинили и изјавили су да ће народ, изузев та два услова, примити све остало, пошто је изнурен десето-годишњим ратом и тражи од султана само спокојство и мир.

Челеби ефендија им је рекао да одговор султанов другој депутацији још није стигао и затим су он и његови другови, комесари турске владе, видећи како су српски депутати утучени, поновили кратко њихове раније захтеве. „Положите само оружје — рекли су им они — и султан ће учинити да Турциу будуће буду добри према Србима.“ Али они нису хтели дати Србима никакве гарантије ни за њихов живот, ни за њихова добра, ни против освете Турака, чега су се депутати највише плашили. Исто тако нису хтели ништа рећи ни о данку од десет последњих година, тако да депутати нису знали ни да ли ће Срби бити ослобођени од њега, ни дали ће га одмах купити или ће га тражити тек када се изнурена Србија буде мало оснажила.

И ако заплашени депутати су тражили од турских комесара да им саопште султанову одлуку о условима које су донели па да сачекају последњи одговор српскога народа. Челеби ефендија је остао при свом првом предлогу. Покушао је, али узалуд, да их наговори да га приме. Напослетку је обећао да ће порадити да њихови услови буду примљени.

Тада су се српски депутати вратили у Србију. У току свог путовања видели су да је претходница турске војске већ била на путу од Ниша ка Делиграду.

Положај Срба постојао је све опаснији. Они су добро познавали Турке. Знали су да је код њих увек имао право онај који је јачи, да је „сваки Србин имао стотину кадија (судија) и хиљаду ага (читлук-сахибија) и да су Турци када би Срби претили да ће се жалити султану, везиру, паши — одговорили, ударајући прстом по пиштољима за појасом: „Ево ти твог султана, твог везира и твог паше.“ Тако је било пре устанка и Срби су се пи" тали да ли су се могли надати чему другом после десет година огорчене борбе, у којој су толики Турци изгинули и опљачкани, у којој су толике џамије порушене и толике турске жене покрштене и поудаване за хришћане. После свега тога примити турске услове, положити све оружје и поверити се њиховој милости, било је немогућно. „У гори вуци у пољу Турци“, вели пословипг «оје су се Срби тада сећали.

1) Недоба Италинском, 24 јуна 1813. (Уланицкли. Исто. 171).

(тестиса