Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

192 ЕВРОПА И ВАСКРС СРБИЈЕ

С друге стране они нису били изгубили сваку наду да ће им стићи помоћ. Ту им је помоћ обећао адмирал Чичагов, Недоба и сам цар Александар. Осим тога држали су да ће савезници потпуно савладати Наполеона и да ће „Цар Заштитник“ посредовати, чим Русија буде ван опасности.

Али турска је сила била огромна а Срби су још увек били сами. Мула паша из Видина већ се био покорио султану а пронет је и глас да се у том пашалуку спрема велика војска против Србије. Осем тога стигла је вест да је знатан број спахија из Босне и Албаније кренуо ка Нишу и Видину. Говорило се да ће четири турске војске, свака од 80.000(!) људи напасти Србију са четири стране.

У таквим приликама Карађорђе се обратио руском представнику у Београду и замолио га да извести цара Александра да се Срби још „надају само у Бога и у Цара.")

Некблико дана доцније Недоба је примио једно писмо од Италинског и одмах је отишао у Тополу. Када је објаснио ситуацију Карађорђу и присутним старешинама настало је саветовање. Оно је врло дуго трајало. Пошто је искуством доказано да се никаквим турским обећањима није могла поклонити вера, решено је да од измирења с Турцима не може бити ништа, док не буду примили она два услова која је последња депутација поднела Челеби ефендији.2)

Већ 3. јула Карсли-Али паша известио је Карађорђа из Ниша да су он и многе друге паше добили од султана наредбу да оружјем принуде Србе да се покоре одребама Букурешког Уговора, али да ће борба, ако се одмах покоре, бити обустављена. И покрај тога српске старешине остале су при својој ранијој одлуци да се бране, у нади да ће моћи да одоле Турцима до доласка руске помоћи. Карађорђе је одмах известио црногорског владику о ситуацији и замолио га да заплаши „Албанце“ једном диверсијом, да се нефри могли сви сјединити с турском војском, која је била одређена да нападне на Србе. Али кад је видео како су. српски сељаци заплашени услед тога што су остали без икакве помоћи са стране, решио је да од њих сакрије опасност која је претила земљи. Истога дана издао је прокламацију народу, У којој је рекао да је султан, пошто је закључио мир с Русијом, пристао на молбу српских депутата да Србија плаћа годишњи данак Турској, да се Турци не врате у земљу и да само један агент води све српске ствари, али- да сами Турци, јањичари, спахије и други нису хтели да приме те услове и да су, противне султановој вољи, тражили да заузму све српске градове, да се настане по варошима и, најпосле, што никада није било, да одузму од народа оружје. Српски депутати, додао је он, нису хтели на то пристати и султан им је тада рекао: „Ја нећу слати војску

1 Карађорђе Недоби, јуна 1813. (Исто место). 2) Недоба Италинском, 5 јула 1813. (Исто. 172-3).

~