Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

194 . ЕВРОПА И ВАСКРС СРБИЈЕ

Италински није био тога мишљења. Он је нагласио да не треба губити из вида да српски народ није никада тежио да одрекне послушност турској влади, да је само желео да се ослободи ужасног насиља, које су над њим вршиле ондашње турске старешине и да су, најпосле, пошто су постигли тај резултат, сачували оружје једино у намери да се осигурају да понова не дођу у тај страшни положај. Услед тога он је био мишљења да није требало у исто време тражити предају градова и утврђених места и повраћај турских гарнизона, него да је било добро и корисно потрудити се да се том народу улије поверење па тек пошто се буде у томе успело затражити гра'дове. Он је тврдио да такав поступак, који сама природа ствари

добро схваћен интерес налажу, прописује и МПЕ члан Букурашког Уговора, по коме је потребно да турска влада, у договору са српским народом, претходно осигура Србима заштиту од насиља гарнизона; да није довољно да ту безбедност влада само обећа, пошто МИШ члан изрично каже да она мора бити утврђена у договору са српским народом и да је, према томе, ту (безбедност требало јасно и изближе одредити а то није учињено приликом преговора, него се ограничило само на опште изразе у том погледу. Најзад, приметио је да тај исти, УП члан уговора, за који је турска влада тврдила да је стално служио као основа њеним захтевима, помиње само артилерију а не и ситно оружје и да су се, према томе, пошто је тај члан осигуравао српском народу исте повластице које су уживали турски поданици на Архипелашким Острвима и у другим крајевима и, пошто становништво тих крајева није разоружано, и Срби могли надати таком истом положају.

Реис ефендија је, на против, тврдио да је разоружање Срба одредио Букурешки Уговор. Италински је доказивао да то није тачно и дао је да се прочита У1 11 члан тога уговора. Тада је турски министар тврдио да је о томе било говора на конференцијама између руских и турских пуномоћника и да је то морало бити заведено и у протоколе. Италински је оспорио и те тврђење. Реис ефендија је онда прибегао аргументима да докаже да је то разоружање потребно. Рекао је да безбедност турске владе апсолутно захтева ту меру и тврдио је да, радећи тако, она чини оно исто што су све европске државе учиниле па чак и Русија, у којој су само војници наоружани. У осталом, додао је он, српски се народ не противи том разоружању. Паметан и велики део тога народа жели да се покори и да се ослободи стања у коме стење већ неколико година. Турска влада је стекла уверење о таквом расположењу Срба и ту, као што се свуда и свакад дешава, неколико злонамерних људи владају већином, подстичу је и принуђавају да ради против општег осећања и против јавног интереса. Ти злонамерни људи у Србији јесу Карађорђе, Миленко Стојковић и друге старешине, које помаже и одржава пет до шест хиљада индивидуа, који претстављају војску и који спутавају општу народну жељу. Услед тога један пример, тако скорашњи и тако кобан по свом

Пе Паре не