Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

Г ЛАВ А ХМГ 195

дејству, тако опасан по својим последицама које може имати у другим турским покрајинама, не допушта турској влади да Србима остави у рукама то средство које може понова распалити устанак. Влади може само разоружање дати сигурности с те стране и она га мора извршити.“ „Ако је истина, тврдио је још турски министар, да Срби нису хтели да се ослободе турског господарства, него само насиља турских чиновника тога времена, онда је требало да одавно поступе на исти начин против индивидуа које су се у оно доба и од тада па на овамо ставиле њима на чело, јер је доказано да су насиља и глобе тих старешина превазишле насиља и глобе турских чиновника“.

Италински је тада приметио да турска влада треба да покуша да те старешине разувери, да се послужи убеђивањем и да се, чак и када би ти њени покушаји остали за време без утицаја, нада да ће их касније видети крунисане успехом: да од ње зависи да им тај осећај улије тиме што ће их убедити у благост нове управе а да одлагањем тога разоружања неће довести у опасност своју безбедност, јер ће је моћи сматрати као потпуно остварену, чим градове буде узела у руке.

Пошто су наизменично поновили да је турска влада исцрпла сва мирна и убедљива средства да склони Србе да се добровољно покоре, Реис ефендија и његови другови изјавили су да се не слажу ни с мишљењем ни с надама руског посланика и „да ће и даље сматрати да је безбедност Турске у опасности, ако се српским старешинама остави тако силно средство, као што су оних 5 до 6,000 индивидуа, који су им и до сада и на тако кобан начин по Турску, служили као оруђе, да наносе штету њеним најдражијим интересима, као што су интереси, који потичу из покорности њених поданика.“

Италински је понова почео да убеђује турске министре да добро схваћен интерес Турске захтева да, пре него што се дође до борбе, учини још који покушај да склони Србе да признаду УШИ члан уговора. Његов је циљ био да доведе Турке на то да му предложе да он у том смислу поради код Срба. Да би то постигао он се послужио разним примедбама и разлозима, али узалуд. Да би боље познао намере турских министара, он је тада сматрао за потребно да понуди своје посредовање турској влади и да по њеном пристанку позове српске старешине да признаду МШ члан уговора и да их саветује да се покоре.

Пре но што је учинио икакву примедбу на ту понуду, Реис ефендија је упитао руског посланика да ли би тај позив био упућен у име његово или по наредбииу име цара Александра. Италински је одговорио да нема упустава у том погледу, него да га је на ту мисао навела сама ситуација и да се он, ако је турска влада усвоји, неће устезати да посредује у име и од стране цара Александра, пошто је убеђен да ће тај покушај, који иде на то да осигура извршење једне одредбе уговора о миру, одговарати намерама његовога владаоца.

Поводом те изјаве Реис ефндија је тражио дозволу да учини једну строго поверљиву примедбу и да се, због тога, обустави

13%