Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

196 ЕВРОПА И ВАСКРС СРБИЈЕ

вођење протокола. Тада је изјавио да је руски двор, услед искреног пријатељства које постоји између две царевине, кад је видео да се Срби нису покорили и када је морао претпоставити и добити чак и уверење да неивршење УШ члана долази од тешкоћа које су Срби створили, требало да изрази своје чуђење што се турска влада не послужи насилним мерама и да је чак потстакне да строгошћу што пре учини крај побуни својих поданика. Италински је на то приметио да би, по његовом мишљењу, руски двор дао доказ о свом стварнијем пријатељству и интересовању за Турску када би се трудио да спречи проливање крви, које је увек штетно, нарочито кад потиче из непријатељства које постоји између једне владе и њених поданика. Нагласио је да би турска влада, чак и када не би постојала одредба, која руски двор овлашћује да с њом разговара 0 њеној борби са њеним поданицима, турски министри место да подозревају на држање руског двора, требало на против да му буду захвални и да верују да његово интересовање само може потицати из добрих намера. Не може се увек рачунати, додао је он, на успех насилних средстава, која често могу погоршати ствари, док мудрост напротив захтева да се употребе помирљиви кораци, да се прибегне саветовању и да се, тек у крајњем случају и кад свака нада буде изгубљена, одлучи на оружану силу.

„Турска влада је, одговорио је Реис ефендија, учинила све,

| токушала је све, али узалуд и може се надати да ће и цар Алек|сандар признати ту истину. Могу веровати да ће турска влада, јако Срби у тренутку када турске трупе буду пошле у Србију, | | ону да се покоре, пристати на њихову покорност, према У

и |члану Букурешког Уговора.“

Али, пошто је тим разним примедбама Реис ефендија избегао да одговори на предлог о посредовању руског посланика код Срба, Италински је покушао да га врати на то питање. Турски министар је тада приметио да би то саму ствар отегло. Италински се трудио да то оспори и покушао је да изнесе све разлоге који су доказивали подесност, корисност па чак и потребу покушаја те врсте. Притешњен његовим примедбама Реис ефендија је на крају рекао да сам не може категорички одговорити на тај предлог, да ће о њему реферисати својој влади, али да не верује да га она може усвојити. Букурешки. Уговор, продужио је он не предвиђа ни прећутно ни изрично посредовање рускога двора између турске владе и српскога народа, у случају ако се они не буду споразумели. Руси „мо- | рају признати да су турској влади остављена сва права сувере- | ности над њеним поданицима Србима и да, према томе, ако турска влада неоспорно докаже да је с њене стране било и намере и воље за извршење МШ члана уговора, али да су Срби били томе противни, да су постављали услове супротне одредбама тога уговора и да су, што је још горе, потпуно, кратко и јасно; одбили да их признаду, нема места интервенцији Русије.“