Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ГЛАВА ХМ - 197

Италински није примио ни начело ни закључке турскога министра, него је продужио доказивати да његов предлог није противан Букурешком Уговору, нити вређа суверена права турске владе, него да се може сматрати као природна последица одредаба тога уговора и да, на против, осигурава сувереност Турске над Србијом. Та ће сувереност, додао је он, постати чвршћа и сталнија, ако буде последица драговољне покорности Срба. Он је, најпосле, уверавао чланове конференције да је његов предлог потекао само из осећаја човечности и да му је јако жао што турска влада неће да га прими и што му претпоставља оружану силу, јер ни сам успех коме се од тога нада, неће надокнадити крв коју ће пролити, упропашћење њених властитих поданика и опустошење њихове земље.

После ове изјаве руског посланика, седница је-закључена.

Протоколи те конференције послани су великом везиру, али . крајем Јуна његова одлука још није била стигла турској влади. Реис ефендија је о томе известио руског посланика и користио се том приликом да се понова пожали на бављење руског представника у Србији. Бављење једног руског чиновника, продужио је он, у народу који је устао против свога владаоца, непријатно је, само по себи, турској влади. Та је непријатност повеБана скоро добивеном вешћу о одашиљању извесног броја руских свештеника у Србију. Из свега овога мора се закључити да руски двор жели да сачува свој утицај код Срба, да би га по својој жељи могао употребити. Италински се трудио да побије то мишљење о руским намерама и да оправда бављење руског представника у Србији.

Турска влада је, међутим, журила са војним припремама, јер је, 4 јуна, Наполеон потписао примирје у Плесвицу, коме! је било намењено да припреми отварање једног великог европског конгреса и потпис општег мира.

Турска влада је желела да са српским питањем што пре сврши, да неби конгресу дала повода да се бави судбином Србије.

И покрај тога једна порука Реис ефендије, од 14 јула, изазвала је нова објашњења. Он је тада доставио тумачу руског посланства да је турска влада извештена о сталној преписци коју Италински одржава са Србима и да је руски консул у Букурешту, такође, у вези с њима, додајући да такво понашање не доликује једном посланику, да оно није нимало пријатељско и да ће изазвати оправдане жалбе турске владе, ако им она узапти које писмо и на тај начин добије потпуно уверење о томе. Када га је понова видео истога дана, Реис ефендија је, узбуђен извештајима које је турска влада добила о томе да руска војска није изашла из турских покрајина у Азији, понова говорио о односима између Русије и Срба и о бављењу руског представника у Србији и тврдио је да руски двор у Србији и у Азији ради с намером да не изврши уговор, да „све одаје његову намеру да Србе одржи у повољном расположењу према Русији, да би се њима послужио чим се буде прилика указала“ и да је турска влада, услед тога, морала најозбиљније посумњати у намере руског двора.