Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

198 ЕВРОПА И ВАСКРС СРБИЈЕ

Италински је наредио Фонтону да Реис ефендији одговори да је извешће које је турска влада добила о његовој преписци са Србима клевета, да је та мисао последица пакости и „да је потекла из шупље главе влашког господара или ког страног агента коме је, као и њему, у интересу да нашкоди Русији и да их он чика да покажу ма и једно његово писмо, упућено ком српском старешини. У исто време признао је да је писао Недоби, да је, од како је почео да се објашњава са турском владом, имао права да води такву преписку сњимида она може свакога убедити о чистоти његових намера. Додао је чак да ће му бити дужност да, докле год буде остала ма каква нада да се може осигурати извршење МШ члана Букурешког Уговора, удвостручи своје напоре и труд да постигне такав резултат, који извесно неће бити равнодушан ни за турску владу. Најпосле он се ватрено и достојанствено изразио о непристојности сумње турске владе и тврдио је да руски двор има права да држи „једног агента у Србији, да води преписку с њиме и да се обавештава о пословима српског народа који се односе на извршење МИШ члана Букурешког Уговора.

Фонтон је те примедбе саопштио Реис ефендији, 16 јула. Тога је дана турски министар понова изложио целокупно држање турске владе према обавезама које су за њу потицале из МШ члана уговора и тврдио је да је она потпуно одговорила и својим обавезама према Русији разним понудама које је чинила Србима да се умире; да, услед тога што они нису на то пристали, нико нема права да је прекори и да је постала потпун господар да сама изабере најзгоднији начин да своје поданике доведеу ред. У исто време побијао је право руског двора да се меша у српске ствари, било код турске владе, било код Срба, тврдио је да УШ члан уговора не дозвољава никакво мешање и да је, после свих тих примедаба, турска влада могла одбити предлог Италинског, од 10 јуна да он утиче на Србе да признаду тај члан уговора. За тим се понова вратио на бављење Недобе у Београду и на захтев турске владе да се тај агент уклони из Србије. „У време мира између Русије и Турске, рекао је он, руски агент нити је могао нити је требало да остане у једној покрајини, која је устала против свог владаоца; чак и за време рата, требало је да се уздржи од веза са једним побуњеним народом и од тога да помаже опасан пример, који је тај народ давао. _ Министар је завршио тиме што је службено тражио од Италинског да изда наређење Недоби да се уклони, да руски консул у Букурешту прекине преписку с њиме и да са своје стране он сам прекине сваку везу са Србима.

У току новог разговора, 17 јула, између Реис ефендије и Фонтона, у присуству ћаја бега, Халет ефендије Фонтон је поновио речи које је у очи тога дана, изговорио Реис ефендији, понова је изнео разне примедбе које је Италински упутио турској влади односно српских ствари и изјавио је да, пошто је Недобу у Србију послао руски двор, није било у власти руског посланика у Цариграду да му нареди да се уклони и да он само може