Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ГЛАВА ХМ – 199

доставити тај захтев турске владе царском министарству и обавестити га уједно о објашњењима која је дотле имао с турском владом. Реис ефендија је тада затражио да Италински преда

турској влади једно писмо за руског представника у Београду,

којим ће му саопштити тај формални захтев турске владе и из-

вестити га да ће о томе реферисати царском двору и молити да му он пошаље своје наредбе.

Таква је била ситуација, када је, 27 јула, Па примио један извештај од Недобе. На своје велико изненађење, у њему није било главног обавештења на које је чекао, после савета упућених Србима да изјаве да признају УП! члан Букурешког Уговора. Прећуткивање овако важног обавештења дозвољавало је турској влади да и даље остане при свом тврђењу да Срби потпуно одбијају тај члан уговора. Пошто је био убеђен да је турска влада била у том тренутку, више но икада заинтересована да српско питање реши што брже, без страног посредовања, само својом војском, Италински се обратио својој влади, тражио је упуства за себе и за Недобу и изјавио је да му није остало ништа више него да чека догађаје.

Међутим цар Александар, сазнавши за садржину разговора, које је Италински водио дотле с Реис ефендијом, наредио је руском посланству у Цариграду да изјави турској влади „да ни најмање није желео да се плете у унутрашње ствари Турске Царевине, него да, на основу обавеза које је Букурешким Уговором узео с турском владом, он нуди своје услуге да умири духове и да поврати Србе у покорност, али да не стави тимеу опасност њихову безбедност; „да тешкоће које су Срби чинили против начина који је турска влада предложила, за повраћај своје власти над њима, не нарушавају ни садржину ни последице уговора који је одредио будући положај Србије, ни средства с помоћу којих ће се до њега доћи; да те препреке, далеко од тога да крње уговор, захтевају, на против, повраћај сагласности и пријатељства да би се могао наћи начин да се испуни циљ уговора и да његово извршење буде потпуно.

Али ове су наредбе стигле сувише касно. Када их је Италински саопштио турској влади, Реис ефендија је поновио да је влада желела да изврши обавезе Букурешког Уговора, али да Срби нису хтели да приме њене предлоге. Изјавио је да је то одбијање имало свог нарочитог изражаја у последњем Карађорђевом писму турској влади, у коме саопштава да, „ако Турци имају падишу, на чију се снагу могу ослонити, Срби имају Бога, у кога стављају све своје наде.“ Реис ефендија је додао да је турска влада, поред тога што има права да буде крајње строга према Србима, дала наредбу да се „благо“ поступа са онима који буду обећали да ће се покорити.