Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји
~
М
ГЛАВА СЕДАМНАВСТА. . ЈУ |. МА
Праве намере турске владе према Србима. Турске припреме. Нова тактика. Напад на Србију с три стране. Српски план за одорану. Карађорђева болест. Смрт Хајдук Вељка и пад Неготина (крајем Јула 1813). Турска босанска војска и повлачење Срба из Лознице. Карађорђево опорављење. Битка код Засавице. Наименовање Мехмед-Бахрам паше за команданта турске војске према Нишу (крајем Августа 1813). Опсада Де= лиграда и поход турске војске на Ћуприју и на Пожаревац. Карађорђеви преговори с генералом Сигенталом (крајем Септембра 1813.). Пад Пореча. Сједињење турских трупа из Видина и из Ниша на ушћу Мораве. КараБорђе тражи примирје од великог везира. Бегство српског становништва у Аустрију и у гору. Појаве Турака не левој обали Мораве. Прелазак Карађорђа, његове породице и неколико старешина у Земун (3. октобра 1813). Улазак Реџеп аге, на челу турске војске, у Београд (7 октобра 1813). Одушевљење у Цариграду. | опат
Турска влада је већ одавно била решила да савлада Србе силом. Онаје мало закаснила с извршењем своје одлуке, из разлога што јој је ваљало извршити велике припреме и што је било потребно преговарати с Русијом и убедити је да су Турци расположени да тачно испуне одредбе УШ члана Букурешког Уговора, али да Срби на то нису пристали.
Војне припреме биле су започете у Марту, одмах после првих преговора у Нишу. Храна, муниција пачаки војници били су у, месецу Мају, прикупљени у Нишу.) За главног команданта трупа постављен је Карсли-Али паша, управник Руменлије.
Да би избегла мешање Руса турска влада је, одмах после конференције Реис ефендије с Италинским, наредила својим трупама да почну операције.
Половином Јула, појавиле су се на српским границама, скоро у исто време, три велике турске војске; једна из Видина, под командом Ахмет паше, друга из Ниша, под командом Карсли Али паше, а трећа из Босне под командом Али паше. Та нова турска тактика необично је повећавала опасност у којој су се Срби налазили. Они нису били само бројно слаби да би могли одолети турској војсци, него нису имали ни довољно способних старешина који би их могли предводити. Миленко Стојковић и Петар Добрњац, који су више пута с успехом бранили јужну и источну границу Србије, били су прогнани после државног удара, од 1811 г. и налазили су се тада у Русији. Њих су замениле
1) Баласчев. Исто. 18—21.