Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ГЛАВА ХУНП 213

рије Радојичић, архимандрит манастира Благовештења, војводе Милош Обреновић, Лазар Мутап и Фидип Петровић и Марко, кнез крагујевачке нахије и решили су да упуте молбу руском цару и да га моле за помоћ. „Сад је цео народ — речено је у њој — са најтоплијом жељом и надом обратио своје сузне очи Престолу Вашег Императорског Величанства, чије је оружје Бог благословио, са најсмиренијом молбом ...да би био избављен од насиља и грабежи турске.“ У нади да ће руска војска спасти српски народ, потписници су молили цара да Србију присаједини Русији или, ако то прилике не би допустиле, да јој да положај Влашке, да земља плаћа данак и да из ње Турци изађу.)

Та је молба достављена српском одбору у Земун. Тамо су је потписали још и прота М. Ненадовић, Стојан Чупић и Максим Крстић и поверили су је архимандриту Никшићу да је однесе цару Александру. Он се“ пр = – товао је у – Алт је долазак руског цара тамо био одложен, он је народну молбу предао пуковнику, Стевану Живковићу да је он поднесе цару. Сам је остао у Бадену, код Беча. Очекујући царев одговор обраћао се извесним виђеним Русима и молио их за њихову потпору код цара у корист Срба.2) Али, како није добио никаква одговора, он се, у Јулу, вратио у Земун.

7) В. и Н. Петровић, Исто. [1. 47. 2) Исто. 50—54.