Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ГЛАВА ХУШ 7 219

тант рекао да су већ обавештени о српским молбама и саветовао му је да оде код кнеза Харденберга, што је он и учинио, 11 јануара.1) Што се тиче Енглеза, српски депутат је предао молбу лорду

еслери-у, првом пуномоћнику Велике Британије. Отишао је, 12 јануара, у његов стан и ту га је примио један од његових. секретара, који му је напоменуо да се Енглези тешко примају тако озбиљних преговора. „Та је ствар — вели — по себи врло деликатна; тиче се султана и његових унутрашњих ствари а ми смо с турском владом у врло голему пријатељству.“ „Баш зато што сте ви у пријатељству, прекинуо га је Ненадовић, ми к великодушному англиканскому престолу и к милостивому лорду припадамо што ће њега султан најбоље као свога пријатеља послушати и заповедити да се престане од оног над Србима свирепствија“. Секретар је, зазнавши да је молба написана на немачком, приметио да Енглези слабо разумевају тај језик. Вратио му је молбу и препоручио да је преведе на латински па да му је онда донесе.2)

Одатле је прота, увек у пратњи својих тумача, отишао код. кнеза Метерниха. Тамо га је примио државни саветник, Худелист који је узео молбу и обећао да ће је одмах предати кнезу. Српски депутат га је молио да каже „коју добру реч“ цару да поради код султана да учини крај насиљу у Србији.

— „Знамо ми добро, одговорио је аустриски дипломата, како их Турци кољу и секу и на коље набијају и досад а особито сад су Турци веома огорчени на Србе и намислили су да Србе са свим истребе, ако узмогну. Али ко им је крива Томе су све они узрок.

— Молим, ваше Сијатељство, прекинуо га је прота, није томе прости народ ништа крив. Народ је прост, ненаучен, 0собито слуша и повинује се (свакоме) ко му се старешина назове.

— Ја, ја, продужио је Худелист, знамо ми то добро да народ није крив, но су криве његове старешине а особито њихови они неваљали и гнусни саветници који су били у Београду; они су с нашим поданицима свирепије поступали него сада Турци што са њима поступају. Они су наше поданике неправедно бацали у затвор, глобили, били, убијали; они су сваку правичну трговину својим неваљалством спречавали; они су хтели и наше у овој страни поданике против свога цара побунити да су с неуредног њиховог поступања многи наши граничари, како трговци тако и други, несрећни постали; они су и на самога нашег цара хулили. Тако су се били погордили с оном малом својом искром случајне среће да ни једнога императора у Европи нису себи сравнили. Дотле су својим будаластим високоумијем били дошли да се већ у комшилуку нису могли трпети и да смо већ сви ми, магнати готови били цару гово-

1) Исто. 263. 2) Исто 247-8.