Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

220 ЕВРОПА И ВАСКРС СРБИЈЕ

рити да једанпут дигне неколико регименти да сав онај Београд разори. Но опет знајући ми милостиво срце нашега цара који жали народ, нисмо му хтели говорити и чекали смо не би ли се поправили, али не хтеше се поправити дотле, докле јадни народ у пропаст не турише. А ко вам је давао изнајпре барута, олова, пушака2 Ко добре савете, како ћете поступати2 Ко ли код султана правдао и уверавао га да ви нисте устали против турске владе но против њихових ребелијаната Турака и зулумћара. Једном речју ко вас је подигао да сте могли доћи, докле сте били дошлиг Све је то наш цар, као милостиви отац, вама чинио и преко толиких доброчинстава и савета опет нисте умели чувати, но они неблагодарни онако се непоштено владаше док бедни народ упропастише. Будите убеђени да смо све то одавно предвидели и тачно знали шта ћеи како ће с вама бити. Но кад и остали савети наши непослушани осташе, морали смо сажаљавати не њих, него јадни народ који је таквима у руке пао. Преко свега тога, у време своје погибељи ми смо их примили под своју заштиту. Турци су их много искали, наш цар није их хтео дати. Наш је цар заштитио народ од Турака и у време највеће ватре у своје државе примио, где се и сад многи налазе.“

— „Ваше Сијатељство, рекао је прота, народ прости који данас страда није томе крив. Народ није знао њихово неваљало поступање. Ми за онај невини народ молимо, за народ, који је дворовима аустриском и руском свагда од толико столећа веран био.“

— „Знамо ми добро, продужио је Худелист, да је народ српски добар и да је он и нама више од сто година увек верач био, где смо га год потребовали и ми се њега ни сада нећемо одрећи, него ћемо учинити све оно што се клони срећи његовој и буде у нашем могућству. Будите уверени да ћу ја сади не јављајући још императору, јербо му знам вољу, писати нашем елчији (посланику у Цариграду), барону Штирмеру и наложити му да он представи влади и султану како најбоље буде знао да султан заповеди везиру да престане са свирепствима у Србији а и кад цару јавимо то ће исто и он учинити.)

Прота и његови другови могли су бити задовољни уверавањима аустриског дипломате, али им је много било стало до тога да виде самог цара. Они су ишли, четири дана узастопце, у двор да дознаду да ли је аудијенција одобрена. Тек, 16 јануара, по подне, саопштено им је да ће их цар примити.

Сутра дан, у 7 часова изјутра, прота је с Дим. Фрушићем и Јевтом Чотрићем већ био у двору. Када су, мало доцније, уведени у салу за аудијенције, Фрушић, који је најбоље говорио немачки, рекао је цару ко су они и шта су дошли да га моле а Ненадовић му је предао народну молбу.

— „Све ја то знам, рекао је цар. Извесно је да Срби много неправо трпе и трпети морају за време. Вас пак уверавам да

1) Исто. 250—252.

Ме