Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ГЛАВА ХТХ 241

лепимо Турчину и код њега даљшу милост просимо и счастије срећу) тражимо.“ !) а

Крајем Септембра вратила се депутација из Цариграда. Депутати су српским старешинама потврдили вест да су били лепо примљени, да је султан дао опроштај (итлах-ферман) и да је овластио Марашли-Али пашу, Куршид-пашу-и-Сулејман пашу да извиде српске жалбе и да поврате ред.2)

То решење турске владе запрепастило је све српске старешине. Сакупљени око Милоша у јагодинском логору они су се решили да протестују иротив те мере и да пошаљу у Цариград нову депутацију која ће турској влади предати све рачунске књиге Београдског Пашалука из времена управе Сулејман паше. По договору са Марашли-Али пашом они су, 27 септембра, саставили нову молбу султану и протестовали су против наименовања Куршид паше у комисију која је имала да извиди српску ствар. Називали су га народним непријатељем и оптуживали су га да је спречио да народне жалбе стигну до султана. Што се тиче Сулејмана паше саопштили су да шаљу у Цариград нове депутате, који ће донети књиге о приходима Београдског Пашалука за време његове управе, из којих ће се видети суме које су паша и његови потчињени узели од народа, додајући да се ,у случају ако се у то не буде веровало, може извршити извиђај. Пошто су изјавили да би радије пристали на смрт, него на управу тих паша, они су похвалили Марашли-Али пашу, његову доброту, памет и оданост интересима султана и народа и молили су турску владу да њега постави за везира пашалука, обећавајући да ће га слушати.3)

У исто време послали су и једно писмо патријарху и молили га да се заузме за постављење Марашли-Али паше.) Затим су одредили архимадрита Никшића и дали му пуномоћије за преговоре са туреком владом и послали су га, истога дана, у Цариград.5) -

Није прошло ни петнаест дана_од-одласка- архимандрита а српске су старешине-већ-ночеле-помишљати на нове кораке.

Како су три депутата: кнез Аксентије Миладиновић, Милован Петровић и _ секретар Милошев, Димитрије- Ђорђевић имали да пођу 8 октобра и да се придруже архимандриту Никшићу, старешине су им повериле једну молбу, у којој су изложене све народне жеље. У том дугачком и важном акту, који је био састављен у име „раје смедеревског санџака“ и упућен непосредно

султану они су тражили опроштај, уверавајући султана да им Турци нису дозволили да му доставе своје молбе. Признали

1) Исти истоме, 18 септембра 1815. (Исто. 119—120,у

2) Исти султану, 27 септембра 1815. (Исто. 121)

3) Исто место.

4) Исти патријарху, 27 септембра 1815. (Исто. 123).

5) Исти архимандриту Никшићу, 27 септембра 1815. (Исто. 123-4). 16