Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

242 ЕВРОПА И ВАСКРС СРБИЈЕ

су да су рђаво учинили кад су одбили његов ферман, од 1806 г.. али су тврдили да кривица није била до народа и његових данашњих старешина, него „до оне четворице старешина“ који су народом управљали, који су се дали преварити од стране Руса и који се и сада налазе међу онима који су их преварили. Понова су уверавали султана да су њихов последњи устанак изазвала само недела Сулејман паше и његових чиновника, приложили су списак новчаних казни које су од народа наплаћене за време управе тога паше и питали су да ли је било право да се, од раје узме толико новаца за тако кратко време. За тим су молили султана за опраштај и повраћај мира, додајући да су, после дугог размишљања, закључили да мир између Турака и Срба није могућан, докле год један општи ферман не буде одредио шта је народ дужан султану а шта спахијама, као што је то било 1806 г. С тога су тражили. М) везира-који ће управљати по турским законима и по султановим наредбама и који ће становати у Београду, с извесним бројем Турака, од којих ниједан није раније живео у Србији, да би се мржња заборавила и заплашен народ умирио; 11) слободу вероисповести, поучавања деце и ношења оружја, ка "у доба Мустафа паше, да би се, У случају ако рђави Турци буду нападали на земљу, могли бранити до доласка султанове војске; ) забрану Турцима да станују по паланкама и селима, док се народ не буде смирио, пошто су увекснереди долазили отуда што су Турци ишли по селима и покушавали да од сељака одузму земљу а од трговаца робу; дозволу кнезовима да могу судити мале спорове, пошто су велики поверени пресуди везира и врховног кнеза: | 4) забрану свима Турцима, изузев трговце и курире турске владе и везира, да удазе у Србију, да не би окужили земљу рђавим људима и да би се избегли нови немири. Што се тиче штете, коју би могли претрпети изасланици турске владе или турски трговци, њу ће одређивати везир а народ ће је надокнадити ју 5) дозволу Србима да могу трговати по целој царевини, с гарантијом за живбт и имовину а тако исто и право, да могу трговати са страним државама и увозити из њих робу; (6) забрану спахијама да живе у народу и одобрење да примају своје приходе преко свога старешине, Алај бега; ) овлашћење врховноме кнезу да, споразумно с: везиром, урежи-земљу, да изабере кнеза за сваку нахију и да им изради фермане од турске владе, 5 одобрење да–положај врховног кнеза буде наследан, 9) одобрење да дванаест кнезова купе харачи да одреде сваке године, у споразуму с везиром, три Турчина и три Србина, који ће новац однети у царску олагајну, у Цариград; [0) одобрење да један српски депутатат стално буде у Цариграду, да прима народне молбе, да их предаје султану и да царске одлуке саопштава народу ИЦ) одобрење да, према ферману од 1806 г., буде одређен данак д 806,000 гроша.

Молећи султана за те повластице, раја је тражила да јој се по-

пениса а: