Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

оба

у Паша је одобрио да Срби узму у руке прибирање дажбина а да

РЛАВА ХЕХ 243

шаљу људи, које ће одредити султан и патријарх и пред којим ће народ положити заклетву на верност.1)

Депутати су одмах кренули на пут. Поред молбе понели су и упуства која су им налагала да се увек споразуму о одговорима које ће имати да даду и која су ударала гласом на раније руско-српске односе. „Ако вам неко буде пребацио да смо, 1806 г., одбили царску милост, одговорите да су нас Руси преварили, да су поклонима и лажним обећањима преварили народ и нагнали га да чини оно што су они захтевали. '2)

Средином Октобра Марашли-Али паша је, по споразуму с Милошем, отпустио више од половине своје војске и с остатком тада кренуо из Ћуприје за Београд. Седамнаестог октобра стигао га је у Хасан Пашиној Паланци курир из Цариграда и предао му ферман којим га-_је султан поставио за–везира—Београдског Пашалука и поверио му да у њему он сам заведе ред. Паша је одмах о томе известио Милоша“-и позвао га је да распусти своју војску и да одмах дође у Београд.з)

Милош се одазвао том позиву, али не одмах. У очекивању да турска влада потврди народне жеље дошло је између њега и паше, 6 новембра, до усменог споразума-о- будућој управи.

спахије узимају своје приходе од сељака тачно по својим повељама у Осем тога пристао је да Милош остане „врховни кнез Србије да уз муселиме у свакој нахији буде по ЈЕДАН српски кнез који ће с њима заједно судити Србимачида сеу Београдуј оснује највиши “народни суд, под именом Народне Канцеларије. После две недеље та је канцеларија свечано о јавила народ мир а мало касније и полазак Милошев из Београда да „мир и | слатку тишину међ' народ уведе и утврди.“4)

„ На тај начин повраћен је мир, отеран је из Београда Сулеј- | ман паша и на његово место је дошао Марашли-Али паша; турске су трупе смењене; устаничка је војска распуштена и постављене су споразумно нове турске и српске старешине у земљи.

Али све је то било извршено на основу једне усмене погодбе између новог везира и Милоша. Срби нису имали у рукама никакових гарантија да ће тај мир и ред бити трајан. Осем тога они су желели да им се даду још и неке друге потребне повластице. Њих су тражили преко своје депутације у Цариграду и молили су турску владу да их одобри и да их једним ферманом утврди.

Међутим из Цариграда су стизала само празна обећања. Влада је само једним ферманом смањила харач. Познавајући па Нни ПИ НИ АВА тинн. у Ни О и

[) Рал Санџака Семендрије султану,8 октобра 1815. (Исто 125—130).

2) М. Обреновић и В. Вуличевић архимандриту Никшићу, 8. октобра 1815. (Исто 124—5).

3) Марашли-Али паша М. Обреновићу, 17 октобра 1815. (М. Га'вриловић. Исто. 1. 227).

%) В. и Н. Петровић. (Исто. 11. 135—142);