Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји
244 __ЕВРОПА И ВАСКРС СРБИЈЕ
добро Турке српске старешине су почеле веровати да они само развлаче ствар док у земљи мир не буде потпуно повраћен и да тражене повластице народу неће ни дати. Услед тога Милош је, 18 јануара 1816, позвао већину депутата да се врате из Цариграда. Тако је вођа депутације, архимандрит Никшић, већ 14 фебруара, стигао у Београд.)
Сазнавши за наредбу коју су српски депутати добили и из вештена, без сумње, о нерасположењу српских старешина, влада је, у одговор на раније народне молбе, упутила Марашли-Али паши седам фермана, којима је наређено: 1) да се царина наплаћује. строго по тарифи и да се.српски трговци не глобе; 2) да спахије узимају десетак строго по њиховим повељама (бе|ратима); 3) да је сваком Србину слободно ићи и трговати по Тур-
|
| ској царевини; 4) да се пореза плаћа два пута годишње (о Ђур| ђеву дне и Митрову дне); 5) да војна посада буде само по градо| вима, да се из ње ибкључе јаничарске породице, које су дотле | чувале градове и чиниле зло народу и да се на њихова места ' доведу добри Турци, из Руменлије; 6) да у градовима и палан"кама буде уз турског старешину по један српски кнез, ради от| прављања послова, да се оснује један сталан савет у коме ће "свака нахија имати по једног представника и т) да султан опра"шта Србима све што су дотле згрешили и забрањује да им ико "што за то приговара.2)
Тим ферманима турска влада је остварила само један део српских жеља Смањила је данак | дала је опроштај и слободу трговине; пристала је да турским нахиским старешинама буде придодан по један српски кнез ијодобрила је оснивање српске народне канцеларије. Али данак није одсеком одредила; није допустила да приходе спахиске српске старешине предају Алајбегу и да сељак буде ослобођен мешања спахија и његових људи у његове домаће ствари, нити је одобрила да се приход од царина урачуна у општу суму данка. Што се тиче установе врховнога кнеза и права нахиских кнезова о томе у ферманима није било ни помена. -
1) Петар Молер Аксентију Миладиновићу, 16 фебруара 1819. (МА Гавриловић. Исто. 1. 248). 2) Исто. 249—250.