Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

[О сл 5

ЕВРОПА И ВАСКРС СРБИЈЕ

далеко од Јаша, Карађорђа су свуда лично познавали а аустриске и турске власти пажљиво су мотриле на све путнике. Хетеристи су учинили све што су могли да му олакшају путовање.

Новац је дао Левентис, заменик руског консула у Јашу а за.

пратиоца Карађорђу и његовом писару одређен је неки Михаило „Леонардос. Њему је наређено да извади аустриски пасош, ради одласка на лечење у Мехадију и да у њега запише три лица,

као своје слуге. Тај пасош издан мује, 15 јуна 1817, на име „Михаила од Леонарда, руског царског племића!)

Тако су се Карађорђе, његов писар Наум, Леонардос и _Јоргаћ кренули на пут. Они су без муке стигли на границу Буковине. Ту је требало предузети нарочите мере предострожности, пошто је надзор врло строго вршен а Карађорђа је по његовом џиновском расту било лако познати. Да би преварили полицију, најмили су једна велика кола; Карађорђе је легао у њих, тобож као болесник и они су га покрили сламом. Захваљујући тим мерама мирно су прешли преко Буковине, Ердеља и Баната. На Дунав су стигли, 10 или [1 јула 1817 г. Ту су се Карађорђе и његов писар растали с њиховим сапутником и прешли су на српску обалу недалеко од рушевина града Рама.“)

Одатле су одмах отишли код старог пријатеља, Вујице Вуличевића, кнеза смедеревске нахије. Вујица их је примио и понудио им склониште у шуми Радовању.

Карађорђе је, како изгледа, Испричао Вујици да га јеу Србију послао руски цар да дигне устанак против Турака и да му је обећао да ће доћи руска војска да помогне тај покрет и замолио га је да о свему извести Милоша и да га позове на виђење и разговор. Вујица је тада о свему писмом известио Милоша. Милош није дуго премишљао. Учвршћење његове власти и поступно ослобођење земље, како га-је он још пре две године смислио, захтевали су апсолутно да нема супарника у вођењу послова, ни отворене борбе с Турском. Међутим, повратак бившег српског вожда, у коме је тако рећи била оличена мржња на Турке и чија је успомена остала жива у народу, значио је рат с Турцима и крај Милошеве владе. Не оклевајући Милош је прешао преко свих "обзира пријатељства, сродности, човечности и наредио је Вујици да му пошаље главу Карађорђеву. Тако је, 24 јула у ноћ, посечен први српски вожд, заједно с његовим писаром. Убице су њихове главе однеле Милошу, који их је, 29 јула, послао у Цариград. · „Судбина Божја — писао је он том приликом српским депутатима у Цариграду довела је овде к нама опет убитеља(!) рода српског, Карађорђа, који је, у смедеревској нахији, неколико дана у тајности живео. Сиротињски плач и сузе ухватише га и убише и главу му још с једном његова друга, који је био ш њим дошао, у Београд мени

1) Пасош од 15 јуна 1817. (М. Гавриловић. Исто. !. 351—2). 2) Филемонос. Исто место.

тла