Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ГЛАВА ХХ 265

је чуђење што се турски министар тако изражава, кад се тиче провере извршења одредаба једног свечаног и обавезног уговора. Реис ефендија му је тада поднео два извода из фермана и Милошеву адресу. додавши свечано да ти фермани служе као „неоспорни докази да су Срби задовољни својом судбином и да нема ништа више да се учини за њих.“ Строганов је обећао да ће прочитати та дукумента, али је пре свега запитао где је „споразум, утврђен са Србима, према члану УШ|-ом и где је „безб дност“ која треба да послужи као „основа“ њиховој грађанској егзистенцији. Пошто се Реис ефендија непрестано враћао на њихово задовољство, које констатује та адреса захвалности, Строганов је изјавио да он има неоспорних доказа да је то тобожње задовољство резултат страха и насиља у ида је очигледној противречности са жалбама српскога народа које су доспеле до рускога престола.!) | Преговори о том питању продужени су, 25 децембра.

Строганов је поновио доказе о праву и дужности руског двора

да сазна да ли је УП П-ми члан Букурешког Уговора потпуно“

и тачно извршен. Реис ефендија је одговорио да је султан

и покрај ранијег држања Срба, свео харач у Србији на три |

гроша, дакле на мању стопу, него што плаћају остали поданици хришћани; да су београдском везиру послати фермани о тим очинским уступцима и да му је наређено да се усмено договори са српским кнезовима о управи, на основи најправичнијој и најкориснијој по земљу и да су те мере произвеле жељени резултат — мир и благостање које ужива српски народ. Он је на крају, изјавио да адреса захвалности служи за најбољи доказ брижљивости, с којом је турска влада извршила све обавезе које [0] је прописао текст УП|-ог члана Букурешког Уговора. Строганов је одговорио да се тобожње задовољство Срба њиховом судбином никако не слаже с њиховим жалбама, да би могло бити сматрано као доказано; да фермани служе као доказ очинских намера султанових, али да они према од едбама УТП-ог члана уговора, морају бити последица узајамног споразума између турске владе и Срба и да, због несталпости чиновника, не могу никако заменити тај споразум. Што се тиче адресе захвалности она, поред тога што је могла бити изнуђена страхом и претњама, може у најбољем случају послужити као оправдање за београдског пашу, али да за Србе представља несигурно задовољство које не почива ни на каквој поузданој основи за будућност. Реис ефендија се трудио да побије сумњу да је та адреса могла бити изнуђена, испричавши како је султан, даби осигурао тачно вршење његових наредаба, организовао шпијунажу код паша и да и они својим местима и својим главама плаћају најмања одступања од њих или самовољне глобе, Осим тога признао је Русији право да пита да ли су одредбе о

%). Барон Строганов графу Неселроде, 27 децембра 1817. (А. М. И. Д. у Петрограду. Вијикасте 1817. Хе 200).