Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ГЛАВА ХХШ 291

Тада је спремљено и „наставленје“ (упуство) за депутацију. У њему је свака жеља, изложена у молби, поновљена и у неколико објашњена. Осем тога обележене су границе Србије, које депутати треба да траже а које Милош није хтео унети у молбуј Оне су биле повучене овако: на северу Дунавом и Савом; Н западу Дрином; на југу линијом од села Перућца, преко пла нине Ивице, Шаргана, Златибора, Јавора, Голије, Врање Стене Копаоника, Батовца, Јанкове Клисуре; Великог Јастрепца, села Суповца у реку Тополницу и њоме у Копај Кошару и Грамаду“ а за тим Тимоком на Сврљиг—Бању и Гургусовац и одатле до. ушћа у Дунав. Депутатима је наређено да те границе траже „на основу Букурешког Уговора“ и да поднесу и препис једног писма, којим народне старешине из крајева који нису припадали Београдском Пашалуку тобож траже од Милоша да изради код султана да и њих присаједини Србији а које је, у ствари, писано у кнежевој канцеларији. Најпосле препоручено им је да траже да се у годишњу суму данка, коју је требало одредити за становништво у тим границама, унесе и спахиски приход, тако да га народ може плаћати у готову новцу, остављајући им да могу пристати на 4-7 гроша „на дом или најпосле на ожењену главу.“ За случај да турска влада, ни на заузимање руског посланика, не пристане на те границе, депутатима је остављено да траже ове, уже границе: на северу од ушћа Тимока Дунавом и Савом до ушћа Дрине; на западу Дрином до планине Ивице и “одатле, преко Шаргана, Златибора, Муртенице на планину Чемерно, реку Ибар и град Маглич, планину Столове, Жељин и плочу до Суве Јаруге и њоме до Мораве, затим том реком до Жомичка Језера, између Ћуприје и Параћина, на село Стубицу (обухватајући и њега) и развалине манастира Сисовца а одатле великим Хомољским Планинама на ушће Тимока у Дунав.)

1) У току Првог Устанка Срби су ослободили од Турака не само ондашњи _

Београдски Пашалук него још и извесне крајеве на источној, јужној и запад ној граници, који су припадали суседним пашалуцима. Све то земљиште укупно представљало је тако звану „Карађорђеву Србију“, која је била састављена из осамнаест нахија. Кад су Турци, 1813 г., ушли у Београд и понова подјармили Србе, они сутада у освојенојземљи повратили административну поделу од 1804 г. Издвојили су из тадање Србије Београдски Пашалук с његових дванаест нахија а осталих шест нахија (Крајинск прноречку, гургусовачку са Сврљит-Бањом, па аћинску с Ражњом и Алексите Крушевачку, старовлашку и подринску трттиеу суседним пашалуцима, којима су оне раније припадале. Други Устанак плануо је у Београдском Пашалуку и Срби су онда само њега ослободили. По свршетку борбе Милош је одређен за главног кнеза тога пашалука.

Тек у Јуну 1820 г. Милош је решио да покрене питањео уређењу српске границе. Како је тада тражено да Срби добију повластице које су им

биле одређене У Ш-им чланом Букурешког Уговора, Милош је сматрао (

да том приликом треба за Србе тражити и гран од 1812 г., пошто је те повластице Турска дала СВИТЕ Рато 5 Бантон РТА ук, него у ондашњим, знатно ширим границама. Ради тога он је тада Строганову доставио ,„потребита места и утврђене шанчеве,“ којима су те границе биле

[