Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

296 ЕВРОПА И ВАСКРС СРБИЈЕ

ту депешу одмах саопштио турској влади и предложио је да у име Русије, заштитнице Влашке објави проглас не би ли повратио заблуделе људе и да изјави да покретаче нереда у Кнежевинама сматра као кривце и према Русији и према Турској. Реис ефендија је обећао да ће одговорити на ту ноту, али то није учинио. Међутим, 8 марта, објављењо је једним службеним саопштењем да је командантима градова на Дунаву издата наредба да са својим трупама буду спремни да пођу на први захтев помоћника влашкога кнеза. Руски дипломата је изјавио да је та мера противна уговорима да се чак ни изузетно не може дозволити, без предходног пристанка рускога конзула, и да помоћ турских трупа могу тражити само локалне власти.!) Међутим Строганов је у брзо за тим примио од истога консула вест да је кнез Алексадар Ипсиланти, председник грчког удружења Хетерије прешао Прут с нешто војске, ушао у Молдавију и позвао Грке да се побуне против султана. Руски посланик је одмах саопштио турској влади тај извештај, заједно с писмима Ипсилантија и молдавског кнеза. Како је Ипсиланти био генерал у руској војсциг) и како је свој упад организовао на руском земљишту, Турци су стекли уверење да тај упад није извршио без знања руских месних власти. Строганов је енергично протестовао против тога, осудио је Ипсилантијево предузеће и понудио помоћ за угушење устанка.

Упад Ипсилантија у Молдавију произвео је у Цариграду најнеповољнији утисак по хришћане. На вест о покољу Турака у Молдавији султанје пао у јарост, која је одмах одјекнула по целој престоници. Грчким квартовима Цариграда запретила је убрзо опасност од фанатичне светине. Синод православне цркве позван је хитно у седницу, 21 марта; он је бацио најстрашнију анатему на Михајла Суда, молдавског кнеза, који је пришао буни и на бе побуњенике и подсетио је Грке на њихове дужности према турској влади. Али Турци су непрестано веровали да Русија није могла бити страна том устанку. Барон Строганов је био у врло незгодном положају. И ако није имао упустава од своје владе, он је 27 марта, упутио једну адресу руским трговцима и поданицима, којом је без резерве осудио поступак Ипсилантија и његових људи.

Те изјаве нису убедиле турску владу и султан је, 30 марта, издао један хатишериф којим је за великог везира поставио Бендерли-Али пашу. Сутра дан је издата наредба да се муслипен оружају за борбу против Грка. Тада су јаничари, младићи и старци, наоружани свакојаким оружјем почели јурити

1) С. Соловвевђ. Исто. 490—1.

2) А. Ипсиланти је пореклом из једне чувене фанариотске породице и био је син бившег влашког кнеза, К. Ипсилантија, који је, 1806 т., пребегао у Русију. Школован је у Војној Академији у Петрограду и примљен у царску гарду. У битки код Кулма рањен је и изгубио је једну руку. Доспео је још врло млад до чина генерал-мајора.

Мата а

сирене