Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ордени“

308 ЕВРОПА И ВАСКРС СРБИЈЕ

Јуилошсва била је увек ослобођење Србије, али и наследно кнеевско достојанство у његовој породици. Те две жеље биле су

- у његовој души нераздвојне. Да би их постигао држао је да,

=

пре свега, треба да заведе лични режим што неограниченији. Пошто га је већ Марашли-Али паша признао за врховног кнеза, он је поступно уклонио с важних места нахиских кнезова, чаки са положаја сеоских кнезова, све људе који би му, по стеченим заслугама, својом популарношћу и независношћу могли сметати и заменио их је својом браћом, личним пријатељима, чак и бившим писарима и послужитељима који ни по способности ни по гласу нису заслуживали та места. Старешине које је бирао народ убрзо су постале његови агенти, које је он постављао и које је могао по својој вољи уклањати. На тај начин Милош је, и ако је изгледало да влада са старешинама које је народ изабрао, сам управљао, нарочито финансијама, док су у осталим гранама управе само извршиване његове наредбе. С друге стране њему је требало много новаца, да би осигурао своју власт у земљи и свој утицај код Турака. Ради тога, он се, још 1815 г., договорио са Марашли-Али пашом и узео под закуп све царине у земљи. Осем тога он јеу друштву са више пријатеља. узео у руке трговину стоком, сољу ит. Д. На тај начин његови су приходи, не рачунајући приход од трговине, достигли на крају 1823 г., огромну суму од 696,000 гроша.) На супрот томе становништво је било презадужено. Сељаци — а тада је у Србији било само сељака, пошто су вароши биле малобројне и слабо насељене =— посртали су под теретом. Намети, и иначе тешки, стално су повећавани. Главница, порез коју је плаћао сваки пунолетан Србин или тачније сваки Србин способан да ради и да себи зарађује живот, која је 1821 г. износила 28 гроша на. главу, повишена је била 1823 Г., на 39 грошаз). "Осем тога кулук је био тежак. Сељаци су били дужни да кулуче не само влади за одржавање мостова и друмова и зидање грађевина, него и спахијама за пренос десетка, затим врховном кнезу, свим осталим кнезовима и другим чиновницима, који су често имали простране зиратне земље. Нахијски и сеоски кнезови имали су право да од сваке куће која се налазила под њиховом управом, траже четири дана кулука на годину. Најзад старешине су вршиле многобројне злоупотребе у разрезу кулука и дажбина и њихови су људи, својим понашањем за време бављења по селима, постајали несносни.

Сељак је био не само претрпан наметима, него му је чињена и неправда. Он је у својој простој души осећао да оскудица и патње које је издржао за ослобођење од турске власти нису много побољшаг• његов материјални положај и он, према

томе, није могао бити задовољан својом судбином. Како није

1) М. Петровић. Исто. 1. 396. 2) Исто. 143.

те

е иттУћији