Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

314 ЕВРОПА И ВАСКРС СРБИЈЕ

букнуо устанак у Грчкој, турска влада узела таоце из свих покрајина, чији становници нису дали довољно доказа о својој покорности и да је, услед тога, задржала и српске депутате.

Пошто је још једном поменуо оданост српског народа, руск: дипломата је ударио гласом на то да је непотребно па чак иолпасно сумњати у Србе и да је нужно започети с њиховим депутатима преговоре, чији би резултат учврстио мир у Србији и ублажио неспокојство њених становника. .

И ако је понова признао верност Срба, Реис ефендија је додао да је влада, пошто је тај народ наоружан и ратоборан, сматрала за потребно да задржи таоце који ће јамчити за његову покорност.

Минчаки је тада изјавио да Русија, из разлога што је турска. влада решена да не мења своју политику према Србима “ што чак пориче народу право да тражи повластице на основу Букурешког Уговора, пошто је скрупулозно испунила дужност благонаклоне пажње према турској влади, не може никако јамчити за последице њених жаљења достојних одлука.

Како тумач турске владе, који је присуствовао конференцији, није добро разумео последњу реченицу, руски отправник послова понова је узео реч. „Русија, рекао је он, хоће спокојство и напредак Турске Царевине и жели да је спасе од несреће револуција. У том циљу она је непрестано давала олагонаклоне савете турској влади. Приликом нереда, који су се пре неколико месеци десили у Србији, царски двор, да би отклонио катастрофу, чије је последице турска влада могла лако одмерити, саветовао јој је у више махова да поступа лепо према Србима, да прими њихове молбе, да награди њихову верност и да, на тај начин, обезбеди мир и спокојство народа. Она и данас понавља исти корак, који треба да докаже турској влади да Русија чини све да јој објасни њене праве интересе. Ако турска влада не прими те савете, онда треба да припише само себи све зле последице једне тако погрешне политике.“

Турски је министар поновио да су Срби турски поданици и да је дужност турске владе да се стара о њиховом миру и благостању. „Она то чини, рекао је он; и ако се они, покрај свега тога, усуде да ма шта предузму, сматраће их као издајнике и као такве ће их казнити. У противном случају, влада ће с њима благо поступати, као што је и до сада чинила.“'!)

Видећи да не вреди даље разговарати, Минчаки је био принуђен да поднесе Реис ефендији формалан протест којим је оставио Турској сву одговорност за њену рђаву политику према Кнежевинама и према Србији.)

ту Ргојосоје де Та сопЕтепсе, #епце [е јеца! 1/13 осеобге 1825. епћге М. Мипстаку ге [е Бе еНепа;. (А. М.И. Д. у Паризу. Пол. преписка Св. 169 лл. 59).

2) М. Петровић. Исто. 1. 144.