Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

РЕН нНР_

=

ГЛАВА ХХМ 317

ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ШЕСТА

, 24

Смрт цара Александра((6 децембра 1825). Источна политика Николе. 1. Руски ултиматум Турској од 17 марта 166. Српско питање. Руска. нота Великим Силама, од 27 марта 1826. г.

Шестог децембра 1825. г., у тренутку када су руски преставници код разних европских дворова били послали повољна мишљења о новој руској политици према Турској и када су очекивана одлучна решења, цар Александар је напрасно умро, далеко од своје престонипе, на Криму. На опште изненађење њега није наследио најстарији брат велики кнез Константићу него млађи брат велики кнез Никола, пошто се први раније био одрекао престола једним актом, који је остао тајан.

Нови цар, који се посветио војсци, био је непознат Европи, Његова околина држала је да није упућен у политику, али га је сматрала као човека одважна и енергична карактера.

Одмах по његовом доласку на престо граф Неселроде,“ ==="

министар иностраних дела скренуо му је пажњу на питања спољне политике а нарочито на Источно Питање Он је јошу Јануару 1826. год., наредио да му се изради исцрпан извештај о држању Русије и других Великих Сила у Источном Питању, од закључења Букурешкога Уговора до смрти цара Александра. Тај је посао био већ завршен у Фебруару и нови је цар врло пажљиво прочитао тај извештај.) '

Њему није било тешко запазити да се питања која је Русија имала да реши с Турском деле у две врсте: да у прву спадају питања која обухватају чисто руске жалбе и која су се тицала повреда или неизврнења-уговора о Кнежевинама и о Србији идаудругу долази Грчко Питање, које се тицало не само интереса - оти интереса других европских држава. Услед тога цар је сматрао за потребно да се најпре позабави питањима прве врсте. Он, пре свега, није могао допустити да Турска даљом окупацијом Кнежевина самовољно вређа сам услов, под којим је цар Александар обновио дипломатске односе са њом. Исто тако није могао дозволити да српски депутати остану и даље у затвору и да турска влада и даљг не врши обавезе, које је на себе узела _Букурешким_Угдвором и покрај тога што су Срби, у теку“посиодњих пет годинга, показали примерну оданост султану. То је могао тим мање дозволити што је Русија радила на томе да одржи Србе у покорности и што је тај резултат могла Добити само обећањем да ће испунити њихове оправдане жеље. Она ј=, дакле, доведена дотле да би морала изјавити да не може одржати своју реч и да је, с друге стране, изложена свима последицама неизбежне побуне у Србији, коју не би могла ни

1) Барон Ла Фероне, 9 априла 1826. (А. М. И. Д. у Паризу. Русија. Пол. Преписка. Св. 170, л. 269).