Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ГЛАВА ХХМ 319

које ће се заузети за умирење тога дела Турске Царевине. У противном случају, т. ј. ако турска влада принуди цара да употреби силу, „онда ће одлуке на које он буде принуђен довести, такође, и до умирења Грчке.“ Чим одговор турске владе буде познат цар је био решен да употреби погодне мере за умирење Грчке.1)

П.

Турска у почетку 1826 г. Преговори о српским стварима. Турска влада прима руске предлоге (23 априла 1826). Незгоде у преводу турског одговора. Закључење манске је (7 октобра 1826), Потврда УПШ-ог члана укурешког Уговора о Србији. Оделит ат о Србији, Усвајање српских захтева, од 1820 г. Срби добијају право на избор својих старешина. Питање о признању титуле наследног кнеза Милошу Обреновићу. =

Година 1826-та затекла је турску владу у тешком положају. Грчка јој је задавала највећу бригу, јер устанак у њој још није био угушен. Осим тога она се плашила и других хришћанских покрајина, нарочито Србије, Влашке и Молдавије. Диван. је полагао велику наду у опсаду Мисолонге, рачунајући да ће. освојење те тврђаве од стране Гурака, сломити последње напоре Трчких устаника; мислио је, осем тога, да ће побуна, која је по смрти цара Александра избила у Русији, озбиљно привући пажњу новог цара и његових савезника и спречити европску интервенцију у Грчком Питању.

Али те су наде остале празне. Побуна у Русији угушена је много брже, него што се могло мислити, тако да је цар имао времена да се позабави и Турском. Осим тога Мисолонга се још држала 2 априла, кад је руски курир, који је носио царев ултиматум, стигао у Цариград.

Руски отправник послова добио је већ 5. априла аудијенцију код Реис ефендије. Пошто га је подсетио на прилике, које су га принудиле да преда протест од 13 октобра 1825. г., руски дипломата му је саопштио нову ноту, коју је добио од своје владе. Међу њима је тада настала дискусија о њеним Главним захтевима. Други захтев, који се тицао Србије, изазвао је дугу и живу препирку. То је била тачка ултиматума, која је од стране муслимана изазивала највише примедаба, против „неправедне надмоћности руске владе“.2) Турски министар је приметио Минчакију да је он сам од тог предлога одустао на конференцији од“ + октобра 1825 г., пошто му је, на примедбу да Русија нема права да посредује у корист српског народа, изјавио да она, „подносећи представке у корист Срба, сматра да је иснунила све своје обавезе према том народу и да ће турска влада сама поднети последице својих поступака.“ Турска влада прима на себе те последице, додао је Реис ефен-

1) Препис депеше, од 29 марта 1826. (Исто. 1. 246-54). 2) Дезаж министру, 23 априла 1826. (А. М. И. Д. у Паризу. Тур- " ска. Полит. преписка. Св. 242, л. 243).