Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

322. ЕВРОПА И ВАСКРС СРБИЈЕ

ђене су, проширене и тачно одређене. Што се тиче Србије, при турска влада се чланом У-тим те конвенције обавезала да пе

извршити све одредбе Букурешког Уговора и предузети најцовољније мере да обезбеди све добитке, уговорене у њену корист. Ове мере имале су да буду одређене у Цариграду, договорно са српским депутатима и да у појединостима буду унете у један хатишериф, који ће ступити на снагу најдаље у року од осамнаест месеца. Тај хатишериф имао је да буде саопштен руском—давору. „Одвојеним актом о Србији“, додатом конвенцији, те су повластице ближе одређене. Турска влада обвезала се да ће, договорно са српским депутатима, решити сва питања која су јој они поднели 1820. г. а то су:илобода Веи о еј

избор српских старешина; унутрашња самоуправаруприсаједињење нахија, одузетих од Србије 1813 г.мепајање свих даже|| бина уједнојудавање Србима управе над земљама које су при-| падале муслиманима, под условом да плаћају приход од њих | заједно с порезом Ме лободна трговина и дозвола да трговци могу; ПИ по турским земљама са својим |

ле

озвола за оснивање болница, школа, штампарија ирнапослетку,| | забрана да се муслимани настањују у Србији, ван рејона градова.1) Остао је само један захтев који су српски депутати били поднели 1820 г. а који није био обухваћен тим одвојеним је био захтев да се Милошу Обреновићу призна титула наследног. кнеза Србије. Он њом није обухваћен с тога што је био противан УТП-том члану Букурешког Уговора, коме је Акерманска Конвенција била само потврда и тумачење. „Али како је турска влада већ дала Србима право да бирају своје старешине и како се одвојеним актом обавезала да заједно са српским депутатима реши и све друге молбе, које би јој српска депутација поднела а које не би биле противне дужностима поданика Турске Царевине, Срби су били у могућности да га влади понова поднесу и да се потруде да га она повољно реши.

ИТ.

Одредбе Акерманске Конвенције о Србији и скупштина од 16 јануара 1827 г. Одушевљење међу Србима и њихове изјаве захвалности Милошу, цару Николи и султану. Поновни избор Милоша за наследног кнеза Србије. Одашиљање нове српске депутације у Цариград (Марта 1827.) Српски депутати и руско посланство у Цариграду. Политика давања поклона. Аудијенција српских депутата код Ренс ефендије, од 3 маја 1827 Г. Руска нота о Србима, од та - јула: Наименовање комесара турске владе, за преговоре са српским депутатима (Октобра 1827). _ Протокол од 4 априла 1826 г. и грчко питање. Прекид односа између Русије и Турске. Одлазак руског посланика из Цариграда (Децембра 1827). Српски депутати понова задржани као таоци.

Срби су тек крајем 1826. г. добили прве извештаје о одред“ бама Акерманске Конвенције које су се тицале њихове земље.

„вила

ту Види Прилоге. 1.

ране =: